Нерон Клаудије Цезар Август Германикус

Цар и песник. Тиранин и глумац.
Нерон је желео и хтео много тога доброг, а починио je многа злодела.
Владао је Римом и тада већим делом старог света.
Пред нама је слика уметника коме су богови поверили царство.

Usque ad finem

Долазак на престо и прве године Неронове владавине

Нерон је рођен у Анцијуму, 15 Децембра 37. године н.е. као Lucius Domitius Ahenobarbus. Отац му се звао Cnaeus Domitius Ahenobarbus, који је био из угледне племићке породице која је уживала поштовање још у време Републике. (Доминус Ахенобарбус је био конзул 192. године пре нове ере, он је водио трупе против Антиохијаца) а Агрипина Неронова мајка била је кћи чувеног Германика римског стратега. Када је Нерону било две године цар Калигула је протерао његову мајку на острво Понт.

Када је Калигула убијен, а на престо постављен наизглед неспособни Клаудије дошло је до погоршања ситуације у римској држави. Месалина Клаудијева супруга имала је велики утицај на свакодневну судбину просечног римског грађанина и перегрина, али и највиших државних функционера. Без поузданих историјских извора, претпоставка је да је Месалина након извесне завере убијена. У царску палату крочила је Агрипина која је доведена у Рим из изгнанства и то убрзо након Калигулине смрти. Агрипина се са сином Нероном настанила у царској палати. Временом се цар Клаудије зближио са Агрипином, а само зближавање бива учвршћено браком и законом који дозвољава инцест. Цар и Царица издали су наредбу по којој се Клаудијева кћерка Октавијa има развести од једног младог Римљанина и верити за Нерона. Нерону је било 12 а Октавији 10 година, када је објављена веридба. За учитеља је из изгнанства доведен Луциус Анеус Сенека. Сенекине идеје и љубав према философији, мирнодопски поглед на свет, уважавање уметности слили су се у будућег цара. Године 50. цар Клаудије је посинио Нерона. Цар је имао сина Британика, но све је указивало да ће Клаудијев директни потомак постати дух и сенка на двору. Тако је и било, а 51 године Клаудије испуњава жељу своје жене и Нерон званично постаје наследник престола. Римски народ је био одушевљен, као и представници сената и остали великодостојници Рима.

Историчари претпостављају да је царица Агрипина убила Клаудија 54. године наредивши да му се након добре гозбе дају неке гљиве које личе на оне које је он обожавао. Чак недељу дана након Клаудијеве смрти из двора су саопштаване вести, за јавност Рима, како је цар жив, те како ће се опоравити, довођене су конкубине, плесачице, огромне количине хране. Након званичне објаве смрти цара, царица Агрипина постаје једини владар тада познатог света. Владала је чврстом руком, а неистомишљеници би бивали неретко погубљени. Нерон је као млад принц био ужаснут зверствима своје мајке. У току школовања, испоставило се и да је надарен за певање, поезију и дакако рецитовање. Држао је ватрене говоре у сенату и као и сваки младић био заслепљен идеалима о слободи, миру и просперитету света. У царском врту је проводио дуге сате сликајући и опуштајући се од свега што је тек проживео.
Поједини историчари сматрају да је Нерон врло рано схватио да му мајка неће уступити престо када стаса за цара.

Као престолонаследник Рима Нерон је донео одлуку око 53. године да две покрајне које су биле захваћене елементарним непогодама ослободи дажбина за годину дана. Исте године вратио је римском Сенату поједина овлашћења. На овај начин будући цар ставио је до знања мајци да се ускоро спрема да преузме престо. Неронова мајка, покушала је више пута да га лиши живота, преко посредника. Сваки од тих покушаја осујећени су од стране Неронове гарде. Нерон је опростио мајци, али с обзиром да је сазнао да је иста хтела да након његове смрти на власт постави Клаудијевог сина Британика, Нерон је наредио да се исти погуби након једне од великих дворских гозби године 53. Тацит је у својим писањима о Нерону био мишљења да исто наређење није издао Нерон, јер млади Британик који није имао квалитете који су тада били стандарди за римског цара, једноставно није престављао, по Тациту, претњу по Нерона.
Нерон постаје цар 54. године. За прво време Неронове владе није се могло ни наслутити оно што је чекало Рим и његове грађане. Трудио се да делује као узоран и правичан цар. Сенекин утицај је био снажан. Нерон се трудио да се Римској јавности прикаже као достојни наследник свог деде Германика. Првих година своје владавине Нерон је био поштен, правичан и прагматичан цар. Жалио се својим најближим сарадницима да му је мучно што пред собом има тешке државничке послове, а не неки мотив из природе који треба насликати. Речју, почетком своје владавине Нерон је био сушта супротност Калигули и Клаудију. Био је то период мира и добре владавине. Поједини историчари заслуге за постојање таквог периода приписују двојци људи из Нероновог непосредног окружења – преторијанском префекту Буру и Нероновом тутору Сенеки. Нерон је пред сенатом изјавио да ће наставити тамо где је Август стао. Но, једном приликом је Сенеки напоменуo да не подноси да му неко помиње Августа, јер је од малена био принуђен да слуша приче о свом славном претку.Сенат је поново третиран с поштовањем и уживао је поновно му поверена овлашћења. Извршена је промена и у експлоатацији државне касе и касе провинција, смањивањем или искорењивањем непотребних издатака. Хумане идеје посејане у Нерона често су излазиле на видело. Првих пет година његове владавине – славни quniquenium Neronis, познат је у римској историји као период најбоље владавине, које је царство до тада имало. И цар Трајан, често је изричито наглашавао, заједно са многим историчарима, да је Нерон у то доба био веома популаран. Свим својим снагама трудио се млади цар да чини добро. Кажњавао је највише чиновнике, који су терорисали грађане, а веома богато награђивао оне који су верно служили сенату и римском народу (SPQR). За првих седам година његове владавине на суд је одведено дванаест намесника покрајни због лоше или никакве способности за управљањем (али изразитих коруптивних способности).

Заповедник Римске морнарице у Равени, смењен је због начина на који је третирао своје морнаре. Истом је од Нерона послат по поклисару ритуални мач, те је овај након тога извршио самоубиство. Цар се посветио и правним делатностима – писањем законских одредби, а био је и судија. Њему се приписују закони о снабдевању Рима житарицама и водом. Желео је да састави и закон по ком би све провинције биле ослобођене великих дажбина које су даване Риму. Ипак, економски саветници су имали утицаја на тада младог цара и закон никада није проглашен у Сенату.

Зачетци промене у понашању, неприпадање помодарству, прва љубав

Када је први пут требало да изрекне смртну пресуду за учиниоца чија је кривица неспорно утврђена, Нерон је показао изузетну несигурност и неодлучност, јер се то косило са свим оним идеалима којима га је Сенека учио и приближио. По писању самог Сенеке након изрицања санкције – смртне пресуде, цар се повукао видно потресен. Пошто је био приморан да изриче и одлучује о оваквим санкцијама, цар је све више пажње почео да придаје не баш ,,државничким“ пословима. Бур и Сенека су се трудили да задрже Неронову пажњу на државним пословима, не би ли спречили Агрипину да ,,укаже“ народу и војски Рима да је цар ,,одсутан“. Млади цар, није учествовао у дворском животу, није присуствовао великим свечаностима и одбијао је учествовање у оргијама. За разлику од Нерона, његова супруга Октавија није одолевала ,,чарима“ дворског живота. Не постоје ваљани историјски извори који би потврдили да ли је цар знао за царичина ,,уживања“. Цар је посебно избегавао римско ,,високо друштво“, елиту и племство, одбијајући да узме учешћа у свему наведеном био је потпуно изолован и усамљен, нерачунајући присуство његових најближих сарадника.

Прва права љубав Нерона била је робиња Акта. Нерон ју је упознао са седамнаест година. Цар је у Акти нашао истомишљеника по питању правде, правичности и високих идеала. Пошто је љубав била обострана, цар је покушао да се ожени Актом. Пре покушаја женидбе цар је Акти путем царског указа дао слободу, царску вилу, издашна новчана средства и државну апанажу. С обзиром да је Акта постала богата Римљанка, цар је сматрао да ништа не може стати на пут његовој женидби. Међутим закон донет у време Августа строго је забрањивао једну ствар – женидбу сенатора (или особе још вишег чина) са Гркињом. Акта је била Гркиња. Поражен, Нерон се још више повукао и осамио. Царева љубав са Актом трајала је до његове двадесете године, тада упознаје Попеју.

Попеја Сабина, убица мајке, смрт робова, помор у Британији, царев уметнички живот, Бур умире

Прелепа Попеја Сабина, била је жена Нероновог пријатеља Маркуса Савијуса Отоа. За разлику од Клаудија и Калигуле, Нерон није прогласио Отоа велеиздајником и погубио га, већ га је послао 58. године ван Рима и поставио за гувернера Луситаније, пут ка Сабини био му је отворен.
Царева мајка била је бесна што је Нерон јавно делио своја схватања, уметничке тенденције (био је позоришни мецена). За разлику од сина Агрипина је своје љубавне афере и страсти држала прикривене иза маске уцвељене удовице и одмерене и хладне бивше царице. Пошто је сукоб сина и мајке постао јаван, Римљани су подржали Нерона, у сад већ оштром обрачуну са Агрипином. По Светонију Нерон је покушао да је убије три пута. Отровом, рушењем таванице на њену главу док спава, и прављењем брода који је требао да потоне. Брод је заиста потонуо али се Агрипина спасла пливајући до обале. Четврти пут Нерон је послао убицу у одаје своје мајке, Агрипина је врло брзо преминула од убода ножем. Цар Нерон је издао наређење за убиство мајке 59. године.

Овај случај изнео је Нерон и пред сенат, говорећи, како је открио заверу коју је његова мајка сковала не би ли га се решила. Сенат није нимало био потресен овом вешћу, а многи сенатори су одахнули верујући да цар који је толико учинио за њих није учинио ништа лоше (нити ће).
Након равнодушности сената и одсуства негодовања јавности Нерон је врло брзо исте године прогласио и два нова фестивала. Трке кочија и атлетске игре. Наредио је да се имају одржавати такмичења у музицирању и певању. То му је пружало прилику да на сцени покаже своје таленте. Певао је на тим такмичењима пратећи сам себе на харфи. Иако је био омиљен у народу било је и кругова који су отворено изражавали незадовољство. Године 61. у Риму је од руке свог роба убијен је префект града Педаније Секунд. По старом закону који је потврђен одлуком сената још 10. године, а коментари у Дигестама за ову одлуку гласе: ,,Пошто ниједна кућа не може бити безбедна, на неки други начин него на тај што ће се робови страхом од смртне казне натерати да чувају свога господара од опасности које му прете како од стране укућана тако и од стране странаца – донесене су сенатске одлуке о одговорности свих робаова који прпадају грађанима, погинулим насилном смрћу“. Иронија је да Тацит много година пре убиства Педанија Секунда писао: Перфекту града стављено је у дужност да обуздава дрскост робова и оних немирних грађана који се покоравају само сили. Сходно закону свих 400 робова који су били присутни, требало би да буду погубљени. Овај догађај одмах доспева пред Сенат, где су се чули гласови у корист укидања старог закона, који предвиђа и сувише свирепе санкције. Наравно Сенатори се нису водили само племенитим хуманим идејама већ и чињеницом да је у том тренутку ,,на тржишту“ била несташица робова. У римској империји је владао мир и није било новоосвојених територија које би пружале ,,свеж“ прилив робова. Сам Нерон није имао планове за нова ширења Рима и ратове.

Гласањем сенатора већински је одлучено да се стари пропис одржи на снази. Када је пресуду требало стварно извршити окупила се велика гомила, која је протествовала против погубљења. Цар је морао да изда строг едикт, у ком је осудио поступак гомиле и послао јаку пратњу, која је ухапшене робове довела до губилишта. Нерон губи популарност, а притисак сената (конзервативног дела) расте.
Устанак у Британији, коју је освојио цар Клаудије, сурово је угушен. Након зверске освете римских легија над домицилним становништвом, испливали су прави узроци за устанак. У то доба умро је Празутагус, краљ Исцена – народа, који је настањивао данашњи Норфолк и Сафолк. Земљом је владала његова удовица краљица Бодика. Краљица је ушла у легенду и праве историјске околности су временом романтизоване. Речју Будика није желела да се Рим меша у унутрашња питања њеног краљевства, али то не значи да није признавала римску власт. По Тациту, након што је војска краљице Будике поражена, а много њених поданика одведено у ропство, Будика је кажњена тешким премлаћивањем, а њене кћи су силоване. Овакве одмазде над одметнутим становништвом и вођама устаника широм провинција део су римске историје, који се нерадо истиче. Стравични злочини у римској провинцији Британији, изнели су на површину праве узроке устанка. Наиме реч је о извесним новчаним трансакцијама између Будикиног супруга и Нероновог бившег тутора Сенеке. Сенека је пар година пре устанка у Британији позајмио Празутагусу огромну суму новца, ово није била никаква новина, многи богати Римљани позајмљивали су малим кнезовима новац уз високе камате, иако је било доста необично да се филозоф бави новчаним пословима. Сенека је након краљеве смрти отказао зајам, на шта се Бодика побунила. Ратници њеног племена напали су римску колонију у Колчестеру и почнили тешке злочине против римских досељенике, након тога разорени су Св. Албанс и Лондон (тада Лондонијум), који је и запаљен. Прва легија која је кренула на побуњенике уништена је, међутим искусна и прекаљена XIV легија сукобила се са Бодиком у близини Лондона и брзо и ефикасно угушила устанак. Краљица се отровала након бруталног злочина над њеним кћерима. Немири су однели преко 70.000 жртава, Римљана и Британаца. Чињеница да су Сенекини новчани послови били главни узрок овог крвопролића битно су утицали на његов положај у престоници.

Подсмех и негодовање који су следили (од Сената до простог плебејца) довели су Сенеку у стање да озбиљно разматра повлачење са политичке сцене, али на цареву молбу он остаје у служби.
Нерон је трошио огромна средства на позоришта и дистрибуције, и то му је стварало велику популарност међу римским градским плебсом. Цар је био страстан љубитељ позоришних представа. У доба када су глумци и глумачки позив у опште сматрани нижим обликом друштвеног интересовања, а тек да један цар буде на сцени, да глуми, представљало је тежак ударац за конзервативне кругове римског естаблишмента. Конзервативно племство које је презирало све што је не-римско, а поготово грчки лагодан начин живота, те се исто ужасавало Неронових ,,испада“.

62. године умире Неронов ментор и заштитник Бур. На његов високи положај преторијанског префекта дошла су два човека која су заједно делила ово звање Феније Руф и Ото Тигелан. И један и други били су људи покојне Агрипине. Изгледа да је Нерон желео да се искупи, или да пак прагматично покаже преторијанцима како нема ништа против сарадника кћери славног Германика. Сенека одлази у пензију, уздрман смрћу јединог пријатеља, а вероватно и под притиском јавног мњења због потресних догађаја у провинцији Британији. Овога пута Нерон му дозвољава да се повуче, а он одлучује да води миран и повучен живот.

Смрт Суле и завереника, женидба са Попејом, цар који глуми и пева

Многи пишу да је Тигелан имао изузетно негативан утицај на Нерона, нови префект је чак охрабривао цара у његовом понашању. Тако је добијао ,,простор за маневрисање“. Владар заокупљен уметношћу и баханалијама препушта свесно или не све Тигелану који у сенци управља царством. Ипак Тигелан је био одан свом цару. Исти је био један од главних актера гушења завере против цара. Тада су пале главе двојце људи које је Тигелан сумњичио да могу да угрозе његовог цара: Суле и Рубелија Плаута. Наравно Нерон је био обавештен Сулина глава донесена је пред њега, а Плаут је убијен у Малој Азији где га је Нерон изгнао. По Тигелиновом налогу Плаут је убијен. Формалност и даље поштована – сенат је обавештен, а изнесени су разлози за убиства горе поменутих и докази да су они велеиздајници. Након овог догађаја, по Тациту, Тиглелан наставља још страсније обрачуне са Нероновим неистомишљеницима и побуњеницима, речју верно је чувао свог цара.

Честим кривцем за Нероново скаредно понашање сматрана је његова љубавница Сабина коју је оженио 62. године. ,,Та жена имала је све осим поштене душе“. Родила му је кћер те исте године, која је умрла након неколико месеци живота. Говорило се како је Попеја имала сталан утицај на њега и како га је она наговорила да погуби своју жену не би ли је оженио.
Још на почетку њихове везе (58. године) Попеја се према тада наивном и монденски неискусном Нерону изругивала, како је прост као и његова вољена Акта, коју је временом потпуно заборавио и напустио. Попеја je Нерону показала свет раскоши, хедонизма и препуштања свакојаким ужицима. Цар се својевољно препушта ниским страстима и ужива у лагодном животу на монденски, грчки начин. Неронов приватни живот није много потресао грађане Рима који су још имали свеже у сећању догађаје за време Калигуле и Клаудија, те његово претварање у ексцентрика и хедонисту није по грађане било забрињавајуће. Међутим шире масе су ,,подстакнуте“ од стране утицајних аристократа изразиле своје негодовање због убиства Октавије која је приказивана као мученица деспотског система. Нерон је био компромитован. Речју тадашња римска сива еминенција ужурбано је радила на припремању терена за ,,подобнијег“ владара.

Шездесет друге године завршио се и неуспели поход на Јерменију која је кратко била под директном влашћу Рима. Дошло је до споразума. Римљани су за јерменског краља признали Тиридата. За узврат Тиридат је морао да знаке краљевског достојанства прими из руке Нерона и то у Риму.

64. године Нерон одлучује да уместо да на приватним сценама за групу одабраних, покаже своје умеће и ширим народним масама. То је учинио у Напуљу граду са многобројним грчим становништвом, јер је Нерон увек осећао, да му је сроднији и топлији, грчки темперамент, склон уметности, од ускогрудог, конзервативног римског духа.
    Царев наступ био је брилијантан. Конзервативно настројени Римљани били су згранути. Одушевљење демократских Грка, који су га разумели било је безгранично. Када се завршио програм непрестано су му тапшали не би ли поново изашао на сцену. Када је годину дана касније наступао у сред Рима Сенат је издао протесну ноту. Нерон је наставио да води и административне послове царства.
    Сенат није био довољно јак, или барем јединствен да свргне са престола особу која је полако постајала груба, осветољубива и искварена, но писања Светонија и каткад Тацита, треба узети са резервом. Нерон је био уметник више него што је икада био цар, људи су га волели као таквог. Племство модернијих схватања и средња класа Рима трудили су се да прате цара у стопу, постало је врло популарно ићи на течајеве глуме, певања или сликарства. Тацит и Светоније се слажу да је имао снажан глас и да је умео да пева, па чак и да није што Светоније разматра, масе су га обожавале и аплаудирале без репресије и страха, једноставно волели су свог цара. Kаснија писања Дио Касија или Филистрата требало би узети са резервом.

Рим у пламену, прогон Хришћана, обнова града

Јула 64. године Рим је горео. Пожари су беснели Римом шест дана. Историчар Тацит коме је тада било девет година забележио је касније да су од четрнаест општина града Рима, четири биле неоштећене, од три је остао само пепео, а да је на преосталих седам остало само пар измешаних и полуизгорелих остатака кућа. Да ли је Тацит преувеличавао или не, тек изоставићемо легенде које су нажалост нашле свој пут и до неких савремених уџбеника и књига. Поједини извори говоре како Нерон није планирао да се пожар прошири, а камоли да толико траје и да су ствари једноставно измакле контроли. Мишљења смо, да пожар, који је захватио Рим и пресудно утицао на жигосање Нерона кроз историју, није крив Нерон (као ни Хришћани).
До пожара је свему судећи дошло случајно, били су то врели летњи дани и тог 19 априла 64. године по свему судећи запалиле су се дрвене бараке и мали дућани на јужној страни Циркус Максимуса на подножју Палатина и Келија, где су биле нагомилане велике количине уља и запаљивих сировина. Пламен и искре ношене јужним ветром ускоро су запалиле и Циркус Максимус, јер су дрвене греде од којих је био сачињен брзо плануле. Ватра се ширила дуж долине између Палатина и Келија у Правцу Есквилина, а затим дуж шире долине између Палатина и Авентита. Уске улице и дрвена грађа учинили су своје.

Пожар се брзо проширио и у најудаљеније делове града. Страх и паника завладали су Римом.
Нерон је показао велику решеност и срчаност да се пожар угаси. Наиме Нерон је дојурио у Рим из своје резиденције у Анцију, прошао је преко Форума, које је био неоштећен. Својим очима је гледао како му гори палата, сви радови, списи, колекције, богатства и старине које је са толико страсти, љубави и трошкова скупљао. Гледао је или слушао извештаје, како пламен прождире многе прастаре и знамените зграде Рима на које се цар много поносио. Прастар Месечев храм на јужној падини Авентина, Циркус Максимус који је изграђен за владе краља Сервија Тулија, те храм на подножју Авентина, провобитни Вестин храм на Палатину, стара Нумина палта, све ове зграде и још многе друге нестале су у ватри која је беснела још неколико дана. Нерон је предузео бројне мере за ублажавање кризе која је настала. Сакупио је разбежани народ, дао да се изграде привремена склоништа за људе без крова над главом. Постављао је страже које су пазиле да лопови или пак разбојници не отимају имовину грађана. О царевом трошку жртве су налажене и покопаване. Нерон је бо неуморан, трудио се да умири застрашен народ.

Они који су радили против њега, ширили су у народу приче како је он крив за све. Измишљали су разне лажи и клеветали цара. Хушкан је народ да пљачкаше сматра за Неронове агенте, да рушење кућа за време пожара није било спроведено да би пожар стао, већ да би се раскрчио простор за цареве урбанистичке планове. Тацит чак каже како су брзо заборављене све цареве мере које је прописивао за време пожара и закључује: ,,Царева кривица није утврђена“.
Несумњиво да је пожар послужио Римљанима да изврше до тада незапамћен прогон хришћана, овај немили догађај ескалирао је и довео до бруталног убијања недужних људи и деце чија је једина кривица – то што су били Хришћани (конзервативна римска елита нашла је пут да се разрачуна са тада, по њима, изузетно опасном сектом). Речју, врло је вероватно да је иза пожара у Риму стајала сива еминенција која је у свом страху од свега новог и контрадикторног њиховим конзервативним и паганским схватањима била спремна на све. Тигелин је био један од главних прогонитеља, или боље рећи истребљивача (Тацит види узрок у томе што му је у пожару изгорела велелепна вила и вртови). Народ истраумиран пожарима иживљавао се на хришћанима. Искара лудила појавила се и у Нерону (који је након изрицања санкције погубљења 400 побуњених робова, почео од тада да показује знаке менталне болести, тј. поремећеног душевног стања). У часу убијања хришћана Нерон је запао у стање необуздане свирепости и садизма. О овоме сведоче Тацит, Светоније и Св. Климент. Почиње период прогона и зверских злочина над хришћанским становништвом.

Након пожара Нерон је искористио област од Палатина до Еквилијанских брда, који су били потпуно опустошени од пожара, да направи своју ,,Златну палату“ (Domus Aurea) Ово је била огромна област која се пружала од Portico Livia до Циркус Максимуса. Та велика површина претворена је у прелепе вртове за цара, чак је створено и вештачко језеро у центру новоизграђених зелених површина. Храм посвећен Клаудију, а који је пре пожара био у изградњи, био је срушен и уклоњен, јер је сметао Нероновим плановима. Ипак од најобичнијег роба до најистакнутијих Римљана многи су били мишљења да је све то организовао сам цар. Знао је Нерон врло добро да ће то много утицати на његову популарност, а ако је нешто волео онда је то била популарност коју је уживао у народу. Једноставно ту се морало нешто поправити. Огромне суме новца утрошене су на обнову града.

Златна палата била је трн у оку свима. И уместо да се поносе њоме, јер је стајала на месту на којем је била и пређашња, у чијој ће близини касније бити изграђен Колосеум, Римљани су још више биле уверени да је Нерон крив. Ипак Нерон је само желео да Рим претвори у прелепи град украшен бројним, вртовима фонтанама, језерима, и многим другим преамбициозним елементима. Нерону се још замера, код британских и других европских историчара, то што је пустошио древне градове и односио драгоцености у Рим који је још био у обнови. Из своје приватне ризнице Нерон је дао скоро све што има, поново су организоване игре и фестивали. То му је вратило популарност код градског плебса, али високи кругови остају згрожени пред оним у шта је Нерон претварао њихов лепи Рим. Били су сигурни да се ускоро нешто мора учинити.
Иронично је што је естаблишменту сметала поновна изградња велелепног града, са широким трговима, блештаво белим поплочаним улицама, наместо мемљивих и хладних уличица, тако блиских римском духу и традицији. Завереници су направили списак: царевих недела, не би ли их након његовог убиства, после ватрено образложили у сенату и то: убиство Британика, мајке, жене, паљење Рима, и наравно оно најстрашније и најгрозније (по њима) од свега склоност ка уметности и скрнављење деценијске царске традиције певањем, музицирањем те глуматањем и осталим делатностима које нису достојне наследника једног Августа. На списку се нису нашла свирепа погубљења и прогон Хришћана.

Пизонова завера, погубљења, Попејина смрт, освајачка сањарења

Неронови односи са сенатом из дана у дан бивали су све лошији.

65. године Рим се подигао из рушевина, а Неронова популарност поново се учврстила. У својој бурној делатности пуној планова за будућност цар је био веома сретан због успеха које је постигао.
    Но, Нрон ускоро открива заверу. Било је тачно 41 завереника и то све Неронових најближих дворјана и пријатеља. На челу завере стајао је Гај Калпурније Пизон. У њој су узели удела и најистакнутији сенатори и са њима повезани преторијански команданти и на царево запрепашћење његов вољени Сенека, учитељ, пријатељ. Програм завере није био разрађен како треба. Био је утврђен и дан за Нероново убиство. Цареве уходе откриле су заверенике, Нерон је био ван себе од беса. Пизон је пресекао себи вене. По Нероновом наређењу одузео је себи живот и царев васпитач Сенека након што је царев гласник донео ритуални бодеж за самоубиства у Сенекину вилу у прованси.
    Не постоје историјски извори да је завереницима суђено и да је Сенат расправљао о овако озбиљној теми. Највероватније Нерон је сам решио да пресуди у овом случају. Издато је наређење да се од 41 завереника 18 погуби, 17 прогна, док је 6 помиловано или ослобођено оптужби. Нерон запада у тешко душевно стање, параноја га је обузимала и у тим часовима је говорио својој свити да су сви против њега. Они који су били помагачи завереника сурово су кажњени. Они који су остали верни цару, поготово нижи официри који су одбили да изврше наредбу својих команданата, да Нерон буде убијен, били су унапређени и богато награђени.
    Током 65. године десио се један трагичан догађај – Нерон се једне вечери касно вратио са трка, Попеја која је тад била други пут трудна, почела је да грди цара. Изгледа да ју је Нерон одгурнуо, након чега је Попеја изгубила ослонац и пала, те је дошло до подбачаја. Дан касније умрла је и Попеја. Након овог чина, Нерон се потпуно повлачи у своје одаје. ,,У читавој тој несрећи, било је необично и значајно, да ништа није стрпљивије подносио као те подругљиве шале и све могуће поруге, те никога није примао љубазније од оних, који су га засипали клеветама и погрдама“- Светоније.
    Година 66. почела је доласком Тиридата у Рим. Нерон је свечано ставио Тиридату, који је клечао, дијадему на главу, док је народ поздрављао Нерона као победника; цар је однео ловоров венац на Капитол и затворио врата Јанусовог храма. Ово није била једна у низу Неронових манифестација. Она је имала дубок политички значај. Било је то компромисно решење: крунисан је јерменски краљ из парћанске династије од стране римског цара, те је тако јерменско питање било решено све до почетка II века.
    Нерон се такође заносио идејама о источним походима против кавкаских племена и против Етиопије. Ти походи имали би за циљ да га прославе као новог Александра Македонског. Но није се кренуло даље од фазе планирања војних операција.
    Било је и неких стварних активности, нпр. Из Мезије је предузета експедиција против варвара који су опсели Херсонез; експедицијом је руководио војсковођа Плаутије Силван, који је био један од заслужних за крваво гашење устанка у Британији. Не зна се тачно кад су окупирана упоришта у Босфорској краљевини и на Тауриди. У тим областима распоређени су римски гарнизони, али северна обала Црног Мора никад није претворена у римску провинцију, нити је римска власт, са изузетком појединих подручја, вршила неки нарочит утицај на унутрашње уређење тих области. Нерон је наставио Клаудијеву политику претварања вазалних краљевина у провинције. За његово време присаједињена је Риму и вазална краљевина Понт (тачније источни део понтских поседа Митридата).

Одлазак у Грчку, Неронов повратак, смрт уметника

66. године Нерон је поверио управљање Римом слободњацима: Хелиусу и Полклиту. Нимфидије, наследник Фенија Руфа заповедник преторијанаца био је одређен да се брине о ред у престоници. Нерон је тако поставивши све на своје место отишао у Грчку, да би по тамошњим позориштима показивао своје умеће. Као захвалност за то што је његово умеће у Грчкој било лепо прихваћено, грчким градовима објављена је слобода и ослобођење од свих пореза. Нерон је одржао скроман говор и раздушевио Грке, а све ово збило се на Коринту на Истимским играма. Познато је да су даване извесне привилегије појединим градовима и пре, али Нерон је ослободио целу јужну Грчку. Осиромашени градови Грчке мало шта су добијали од новостечених права. Цар је маштао да прокопа канал на Коринтској превлаци, али је то био само један од његових многих неостварених пројеката.
    Ситуација у Риму постајала је све озбиљнија. Погубљења и прогони су се наставили. Гај Петроније умире под неразјашњеним околностима 66. године. Као и многи сенатори, племићи, генерали укључујући и Домиција Корбулона, јунака јерменских ратова и врховног команданта у области Еуфрата, који је учествовао у једној од завера. Њему и још двојци главних побуњеника стигло је писмо од цара, да будући да су племићи – сами изаберу начин на који ће умрети.
    Догађаји постају све лошији по цара. Долази до мањка хране, незадовољство беспосленог плебеса расте, као и других кругова. Незнајући шта даље и бојећи се најгорег Хелиус је отпловио у Грчку не би ли лично замолио свог господара да се врати. Нерон се вратио сигурно пре јануара 68. године, али тада је већ све било касно. Истина, приређен му је величанствен дочек, али све је указивало на то да ће доћи до неког преокрета. Оно што су му стари аристократски кругови замерали, они ,,прави“ Римљани, било је исто као и у ранијим заверама, само ова није била угушена. Донекле је иронично што су за његове претходнике цареве, побуњеници имали различите практичне разлоге, док противници Нерона, највише су му замерали то што је био уметник, јер је по њима био пресудан злочин због ког је морао бити свргнут с престола.
    Марта 68. године први се дигао против цара намесник Лугдунске Галије – Гај Јулије Виндекс, њега су подржавала галска племена, оптерећена претерано високим порезима, он је убеђивао намесника северне и јужне Шпаније, Сервија Суплиција Галбу војног ветерана који је тада имао 71 годину, да учини исто.
    Виндексове трупе поражене су од стране легија са Рајне које су умарширале у Галију а Виндекс увидевши шта га чека извршава самоубиство. Чинило се да су трупе одане цару угушиле побуну, али ускоро и оне постају нелојалне.
    Клодијус Макер чини исто у северној Африци. Полако Неронов свет се руши.
    Галба убрзо потом известио је сенат како им он стоји на располагању и како је спреман да преузме тешко бреме.
    У међувремену у самом Риму ништа није учињено да се криза контролише. Нерон је у својој палати маштарио о томе како ће сурово казнити све оне који су га издали, када се све то заврши повољно по њега. До тога није дошло. Тигелин је био тешко болестан од туберкулозе. Иако је био на самрти Тигелин је са активним преторијанским префектом Нимфедијем убедио преторијанце како цару више нису потребни и да је он изјавио да намерава да се укрца на лађу са којом би пошао на исток. Када су чете помислиле да их је цар напустио, обећали су своју помоћ Галбиним доушницима. Њихова одлука ускоро је дошла до ушију најважнијих грађана Рима. Када је сазнао да му од Тигелиина и Нимфедија нема помоћи Нерон је тек тада одлучио да оде у свој летњиковац који се налазио у близини остијске луке. Уместо да оде у Египат, на наговор слободњака Фаона, цар је отишао у свој летњиковац. Ту је Фаон заједно са још пар слободњака убеђивао Нерона да је најбољи излаз да изврши самоубиство, ако већ не жели побећи у Египат.
    Нерон је дуго оклевао. Но, пред зору 9. јуна 68. Фаонов повереник донео је вест да је сенат прогласио Нерона државним непријатељом и осудио на смрт ,,по старом римском обичају. Цар није више оклевао. Узео је мач и по легенди, изговарао речи из Хомера, док је слуга певао тужбалицу.
    Цар је себи пререзао грло и пао на земљу, тачно 9. јуна 68. године у поподневним часовима. Истог дана преминула је и царева прва жена Октавија.
    Док је још држао мач у својим рукама и спремао се да учини оно што је стари римски обичај налагао, непрестано је изговарао: „Qualis artifex pereo.“ – “Какав уметник умире самном“.

Николај А. Машкин, Историја Рима, Београд, 1981.
Артур Вигл, Нерон, Загреб, 1944.
Мирослава Мирковић, Историја Рима, Београд, 2003.
Гај Светоније Транквил, Дванаест царева, Рим 121, превео на српски 1936. Никола Шоп, Београд
John Wilson Ross, Тacitus and Bracciolini – the annals forged in the XVth century, Париз, 1878.

Српске земље од VII до XII века

Радивоје Д. Ранковић

Насељавање Балкана

Јужнословенска племена (Словенци, Хрвати, Срби, Македонци и Бугари), насељавала су Балкан током целог VII века. 

Процес насељавања трајао је дуго. У почетку то су биле само мале групице које су прелазиле границу дуж Дунава пљачкале, пустошиле и потом се враћале изнад границе где су се привремено настанили. Обилније насељавање од 600 – 641 године завршило се забелешком једног византијског писца: ,,Словени имају сталне и организоване насеобине унутар балканског полуострва“. 

Први извори о насељавању јужних Словена могу се пронаћи у грчким,  арабљанским, франачким и млетачким изворима. 

Јужнословенско племе Срба населило је густе шуме данашње Шумадије, територију око Неретве, Цетине, целу Далмацију, област македонске Грчке тј. широк појас од Јадрана до Дунава и Саве. Пристигло српско племе у саставу јужних Словена није формирало кохерентну, хомогену заједницу, већ су Срби добијали називе по местима које су населили (Раси, Дукљани, Неретљани тј. Дукљани у близини римског града, Неретљани у долини Неретве, Раси по граду Рас) О овоме несумњиво говори и  Константин Порфирогенит у свом делу “De Adminisrando Imperio”.

Тешко је говорити о постојању државе Срба у VII и VIII веку. Прва српска држава настаће тек средином IX века. Током два века која су претходила настајању српске државе Срби нису били јединствени. Ниједно племе Јужних Словена није било јединствено. Међутим Прокопије чак пише: ,,Овим племенима, Склавинима и Антима, не влада један човек, него од старине живе у демократији“.    Разједињена племена која су насељавала Захумље, Травунију, Дукљу, Босну и Рашку била су тако страсна у међусобним борбама да су својим непријатељима олакшавали подоста. Јужни Словени, а и српско племе у оквиру исте досељене групације, било је лак плен Хунима, Обрима (Аварима), Бугарима и Византинцима, а у неким местима и временским тренуцима Млечанима и Францима. Један оберски вођа Бајан затражио је од Срба 578. године да му се покоре и признају врховну власт, по византијским изворима одговор је гласио: ,,Који је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинит да се покоримо? Та ми смо се научили да владамо туђом, а не други нашом земљом. А то друкчије не може бити док траје ратова и мачева.“

Све што нису знали Срби су научили у својој новој домовини, било од Византинаца или Млечана.  Савремене ратне вештине (за оно време) научене су већ крајем VII века, док је вештина дипломатије научена знатно касније.

Државно и друштвено уређење у Срба, као једног од јужнословенских племена

Владалац је био врховни војсковођа, судија народа, који је заступао и пред иноплеменицима . Његова се престоница звала Двор или Столно место.

  У свечаним приликама седео је кнез на престолу својих предака, за који се везује нека врста прадедовског култа. Непознати су спољни знаци владалачког достојанства. За сигурно се зна да је у владарске инсигније српских кнезова спадало златно копље које су они држали у руци, а које су од њих после преузели угарски краљеви. На српском двору почасна звања су била: жупани, старешине жупа, те постелник, ворник, чувар печата, заставник. У српској покрајни Босни јавља се титула бана која ће после када се Босна осамостали добити на већем значају. Имамо ту још и псаре и соколаре. У Србији је неко прво морао бити жупан па тек онда кнез. Ако је припадао онима од жупана, само му је кнез могао дати ту почасну титулу (нпр. кнез Властимир жупану Крајни). Владалачке породице или  боље рећи лозе настајале су сигурно прво у облику жупанских наследних породица које су полако стицале моћ и утицај над осталим жупанским породицама и суседима. У Србији жупани управљају земљом у одсуству врховног владара. Но ту се и јавља један парадокс. Наиме зна се да је Дукља била призната српска земља 1077. године. Међутим у XII веку јачање Рашке, у којој је највећа титула временом постала –  Велики жупан, довело је до тога да титула великог жупана буде јача и утицајнија од старе кнежевске титуле. 

Жупану је био потчињен сатник, који је поред жупана био задужен за скупљање пореза. Касније као скупљач пореза јавља се казнац, а сама реч говори о пооштравању пореске политике српских кнежева и доцније великих жупана.

Власт владара ограничавали су њихови саветници, дворски достојанственици и народне скупштине. У старој Србији постојале су две скупштине: државни сабори за читаву земљу и скупови појединих жупа. На скуповима жупа или њених појединих делова расправљале су се ствари мање вредности, често су ови скупови били у вези с каквом локалном законском одредбом, а на њима су првобитно учествовали сви слободни људи жупе. 

Право суђења имали су владалац, жупани и сатници. У обичајном праву налазио се известан број институција које су се једнако називале код свих словенских народа. Тако реч сок, тужилац или потказивач приликом какве крађе, познати у правима свих Словена. Свод је значило доказивање порекла код сумњиве куповине  на пример стоке. Казне за разне прекршаје плаћале су се у стоци, коњима воловима и то по дуодецималном систему (по 2, 6, 12 комада) и тај се обичај негде  одржао и до  XIV века.

Робова у српским земљама још од периода насељавања било је много. Приликом насељавања затечено илирско и Ромејско становништво брзо се споразумело са новим господарима, али један знатан део претворен је у српске робове. Слободан Србин могао је продати сина, пасти у дужничко ропство или ропство због јемства. Робови су се продавали после сваког ратовања између племена, а исто тако и после сваког успешног пљачкашког похода на мору или копну. На пример у поклону који су Властимирови синови послали бугарском владару Борису била су и два роба.

Животне прилике старог  времена биле су такве да су се породице нерадо делиле и да су очеви, браћа, синови, зетови и унуци са женама, и децом остајали често на једном заједничком имању. Овакав систем задруга задржао се у Србији све до почетка XX века. 

У доба када су племенске размирице и крвна освета биле интезивне имало је, поред крвног, сродстава велику вредност и склопљено вештачко сродство. Један облик било је побратимство, а други облик било је кумство које се често спомиње у уговорима о миру и мирењу крвне освете. 

Верује се да су Срби у почетку живели  у полигамији, а моногамија се учвршћује и полигамију искорењује тек у XII веку. 

Срби су живели искључиво у кућама, а ,,огњиште“ доминира у свакој породици. 

Храна је била разноврсна: Хлеб, погача, млеко, месо и сир. Онда долазе шљива, орах, вишња као неке од многих воћки које су Срби користили у исхрани. А од затеченог ромејског становништва уче се и узгајању винове лозе. 

Положај жене био је инфериоран и уобичајен за патријархални систем тог времена. Неки ставови, чисто патријархални,  према жени, као и табуи одржали су кроз долазеће векове. Жене у тадашњој Србији нашле су себи занимања у разним занатима, а по највише у плетењу и ткању. У доба насељавања и освајања градова жене су са децом пратиле мужеве спремне да се одмах уселе у новоосвојене куће, а често су им помагале приликом опсада градова (на пример приликом опседања Солуна) 

У Србији је преовлађивао појам имовинског добра које је остављано у баштину (од башта = отац)  потомству. Добро прародитеља звало се дедовина. Необрађивана земља звала се ледина, а становање веће групе људи са земљом која се обрађује звало се село. Гајила се стока, поред коња  и оваца гајиле су се и свиње. 

Лов је преовлађивао и тада, а та вештина изучена је и доведена до савршенства још у прапостојбини (званична историја познаје три теорије о пореклу Срба, тј. старој постојбини, речју једна представља територију данашње Пољске, друга источне Немачке и трећа западне Украјне). Касније српски кнежеви, жупани и краљеви неговали су ову традицију симболичним ловом са соколовима. 

  Морепловство је било нарочито развијено код Неретљана и Захумљана. Њихови бродови били су брзи, и лаки за маневрисање. У њих је могло да стане највише 40 људи. 

Угледни људи носили су накит од злата и сребра, а сиромаси од бронзе. Трговина је била сасвим незнатна.  У Србији је у обрту био златни византијски новац, а мање сребрни и бакарни. Наравно са настанком првих држава и каснијим уздизањем српске државе за време Немањића ковани новац српских владара замењује потпуно византијски. Поседници стоке били су најбогатији људи, а особито баш сами владаоци. Код Срба је у доба првобитне заједнице било распрострањено плаћање у кожама, а са развојем друштва и настајањем првих држава, замењено је кованим новцем. О развоју робноновчане привреде у тим раним периодима има мало чврстих и поузданих података. 

Пагански Срби примају хришћанство

Срби су као и остали Јужни Словени били пагани. Ту је већ поменути Врховни Бог Перун. Поред њега у српској предхришћанској вери постојали су и разни идоли, кумир кап или капиште и балван које се код Срба у старим повељама јавља као назив за делове земљишта као и име тврђаве Болван, сада Бован код Алексница. Мала бића одржала су се до данашњег дана у празноверици. Нимфе и речни духови које Прокопије спомиње, духове извора, река, потока, шума, планина, облака и мора који су се замишљали као женски и називали су се виле. Виле су лепе вечно младе девојке у лакој белој одећи дуге, низ леђа и прси распуштене косе, слатка гласа и покаткад наоружане стрелама. Певајући љупке песме оне су по паганским србима ноћу играле коло на планинарским ливадама и врховима. Веровало се и да свака кућа има свог духа који је штити, он се звао сјен, могао је бити живи човек, пас или змија. Исто тако имају своје сјени језера, планине и шуме.   Уз то долазе још и ,,зли дуси“ који постају преображајем живих или мртвих људи. Веровање у вукодлаке било је распрострањено и код други европских народа. Словени су веровали и у вампире. Ту имамо и веровање у разне животиње, а култ змије био је распрострањен и у Срба. 

У велико су поштовани: орлови, соколови и лабудови, а говорило се да је добар знак кад их човек сања.  Тадашње паганско свештенство у својим редовима имало је гатаре, видаре (лекаре) и чаробњаке. Код старих Срба обичај је био да се мртви спаљују и сахрањују на једном месту док им је друга гробница била на другом месту празна. Да би умилостивили разна бића Срби су им неретко приносили жртве. На жртвенику би се нашле многе животиње. 

Постоји много других бића, па и култ обожавања небеских тела.

Не постоје тачни и недвосмислени подаци о томе када и како су Срби примили хришћанство. Константин Порфирогенит тврдио је да су јужни Словени, а међу њима и Срби, хришћанство примили још за време цара Ираклија (седми век). Са оно мало оскудних података мишљења смо да су Срби хришћанство примили превасходно тако што су покрштавање наших паганских предака извршили западни мисионари који су своје деловање почињали из приморских градова Далмације и Дукље. Јужна Србија (територија од Шаре па све на југ долином Вардара) која је била често окупирана од стране Бугара или Византинаца, све до Милутинових војних похода примила је хришћанство директно од хеленског становништва, својих суседа, пријатеља, а неретко и непријатеља. 

Што се тиче осталих Срба мишљења смо да су хришћанство примили у више ,,таласа“, те да се хришћанство није одмах прихватило и да је у почетку то била само дворска религија. Дуго је у народу остало разних паганских веровања и обичаја, а многи су се стопили са хришћанским и тако опстали и дан данас.

 На југу у Зетском и Хумском приморју романски утицај је још јачи. Византијски утицај може се наћи у формирању нових епископија под Филиписком митрополијом: Србија и Друговићка под Солунском и Језерска и Радовишка под Лариском. Да је хришћанска мисија међу тим Словенима и успела,  види се најбоље и по томе што је из словенских редова изашао и патријарх Никита.

 Неретљани су дуго времена одбијали да промене своје гусарске навике и уопште свој начин живота. Нарочито су били противни хришћанству, у коме су гледали само средство за своје потчињавање. Порфирогенит је оставио спомен да су Неретљани чак били прозвани и ,,поганима“, (…) ,,стога што нису пристали да се покрсте у оно време, кад су се крстили сви Србљи“. Цар Василије I, најзад, успео је да их ,,убеди“. Притешњени, Срби из Неретве послаше једно посланство цару и затражише крштење, а он им посла свештенике те их тако преобрати и прими под заштиту. 

Након судбоносног деловања Ћирила и Методија, те ученика Климета   прво у Моравској а потом и међу Србима, Срби масовније примају хришћанство, а захваљујући њиховом ученику Климету отворила се и прва школа словенске писмености и хришћанског образовања. Школа се налазила на Охриду. Од тада, па надаље Рашка са Босном и добрим делом Дукље или како би смо то математички рекли 80% српских земаља окреће се једном за свагда источној школи хришћанства, касније православљу (након велике шизме 1054. год) православљу се окреће и племе Бугара. Племена Словенаца и Хрвата оптирају католичанство. Ћирило и Методије подарили су и прво писмо глагољицу, а Климент ћирилицу. Први споменик писан тим писмом на старословенском датира из X века. 

Када се већ у X веку знало да ће доћи до раскола у хришћанству, Рашки двор држао се Византије, а народ се колебао. Када је хришћанство потпуно пробило паганске уставе и почело незаустављиво и у највећем интензитету да надире у Рашку средином и крајем X века народ од тад одувек остаде православан. Сигуран доказ да су широке масе прихватале православље говори и чињеница да се обред и језик богослужења од тад одвија са елементима српског и народног језика. Тако је Према Дукљи која је била у приморју католичка, а у централним и планинским деловима православна, Рашка у XII веку стајала чисто православна. 

Рашка

 – Прва српска држава  – 

Слабљење Византије у читавој половини IX века искористили су Срби. 

Срби су за кратко научили бродарске вештине, развили и довели до савршенства систем освајања градова, оруђа и оружја која су се том приликом користила. Наравно исти нису били спремни за формирање јединствене српске државе, па самим тим и једне јединствене војске, али су тада почели да бивају све присутнији фактор како на мору тако и на копну. Разједињена српска племена била су до IX века под влашћу Бугарске и Византије наизменично. Цар Константин почиње низ српских владара са кнезом Вишеславом (око 780. н.е.) и његовим сином Радославом. О њиховој владавини има јако мало података, све до тренутка када на сцену ступа Вишеслављев унук Властимир – кнез српски. Верује се да Вишеслављеви потомци са њим воде порекло од првог српског жупана (архонта) који је повео и наравно довео Српско племе у једној од сеоба Јужних Словена на Балкан, а из прапостојбине. 

Стожер новог отпора у периоду прве половине IX века била ја Рашка. Борбе између Рашке(Властимир) и Бугарске(Пресиам)  836-852. године, постају најинтензивније у периоду од 840. до 850. године. Рашка је успела да задњих година овог рата постави снажну границу дуж Мораве и на Косову. Последњих година рата могуће и 850. године кнез Властимир удао је своју кћер за жупана Травуније Крајину и тиме проширио Рашку и на тај део српских земаља, а Константин Порфирогенит чак говори и о томе како су након тог чина потомци овог жупана који је за живота добио и титулу кнеза, остали верни кнежевима Рашке. Властимир добија синове Мутимира, Стројимира и Гојника. А са друге стране границе Пресиам добија сина Бориса. 

У Рашкој су након смрти њиховог оца Властимира власт преузели његови синови Мутимир Стројмир и Гојник. Наравно као најстаријем Мутимиру припадало је првенство власти, тј. два млађа брата била су му подређена. Временом и Борис напада Србију настављајући тиме ратоборну политику свога оца. У једном тренутку улази у Србију, лично предводећи војску, не зна се где се тачно одиграла пресудна битка али су Бугари принуђени на повлачење, а кан Борис заробљен и испраћен до бугарске границе. Но, ни Рашка тад није била претерано јака држава, те радо прихвата мир. Убрзо након овог рата дошло је до раздора међу браћом Властимировићима. Као победник из тог сукоба изашао је најстарији кнез Мутимир који је ухватио два млађа брата и протерао их у Бугарску, кану Борису. Кнез Мутимир задржао је само Петра – Гојниковог сина који је убрзо морао да побегне од стрица и да се склони у Кнежевину Хрватску.  Кнез Стројимир је провео остатак живота у Бугарској где му се родио и син Клонимир. Из Клонимировог брака са женом бугарског порекла родио се у Бугарској његов син Часлав. Властимирови унуци, најмлађи Мутимиров син Стефан, и најстрији Гојниов син Петар носе прва хришћанска имена забележена код Срба. После смрти кнеза Мутимира 891/92. који је имао тројицу синова: Прибислава, Брана и Стефана, престо је наследио најстарији Прибислав. Међутим, он је владао једва годину дана јер му је власт преотео брат од стрица Петар Гојникоивић кој се 892/3. вратио из Хрватске. Прибислав и његова браћа били су протерани такође у Хрватску. Пошто је Петровом узурпацијом био поремећен ред у наслеђивању престола, појавили су се и други претенденти из владарског рода са тежњом да завладају Србијом. После три године, дакле 895. или 896. појавио се из Хрватске Бран, други Мутимиров син, брат збаченог Прибислава. Међутим, Бран није имао успеха. Петар га је поразио и ослепео, како би га заувек одстранио из даље борбе за престо. Две године касније, 897. или 898. појавио се нови претендент Стројимиров син Клонимир који је одраније живео у Бугарској, где је са оцем био у изгнанству. Због тога је уживао помоћ и подршку Бугара, па је заузео неке области на истоку земље. На крају је као победник изашао ипак Петар, који је свог супарника, бата од стрица и  убио. Тако је Петар Гојниковић обезбедио себи наредне две деценије мирне егзистенције, наравно, под патронатом Византије. Тада је Византијом владао цар Лав VI Мудри (886-912), отац, Константина Порфирогенита. Истовремено, Петар је успоставио добре односе и са Бугарима, на чијем престолу је био други син Михаила Бориса, Симеон (893-927), са којим је кнез Петар чак склопио и кумство. Међутим, то Симеону није сметало да се окрене против свог српског кума када су се околности промениле. Симеон је првих деценија своје владавине водио скоро сталне ратове против Византије, који су кулминирали битком код Анхијала 971. године. У њој је тешко поразио Византију. Уочи те битке негде на обали Неретве, Петар Гојниковић се састао са византијским стратегом Драча Лавом Равдухом кој га је подстицао да се окрене сарадњи са Угарима против Бугара. Захумски кнез Михаило Вишевећ, који је тад био у лошим односима са Петром, јавио је то Симеону који се у међувремену крунисао за цара. То је био довољан повод да бугарска војска крене на Србију предвођена Павлом Браовићем, сином ранијег претендента Брана. Петар Гојниковић је тада заробљен и одведен у Бугарску где је вероватно и убијен. Кнез Павле Брановић је владао Србијом три године (917-920), ослањајући се на Бугарску. После тога напао га је брат од стрица Захарије Пробислављевић који је раније живео у Цариграду и био оруђе у рукама Византије у њеној борби против Бугара. У том сукобу Павле је успео да победи, зароби свог рођака Захарију и преда га Бугарима. Посла тога, међутим, и сам кнез Павле прелази на страну Византије и признаје њену врховну власт. Зато је цар Симеон искористио прилику да против њега употреби Захарију. Овога пута, уз помоћ Бугара, Захрија успева да се дочепа власти 921. године. Павле Брановић је протеран из земље. По ступању на престо Захарија је поново променио страну, наводно сетивши се доброчинства Ромејског цара. Против неверног Захраија цар Симеон је послао своју војску коју је српски кнез до ногу потукао, а главе бугарских војсковођа, као трофеје послао у Цариград. Због тога је цар Симеон поново послао на Србију много јачу војску пред којом је Захраије 924. напустио земљу, побегавши у Хрватску. Са бугарском војском у Србију долази Часлав, син Клонимиров, који до тад није видео земљу својих прадедова. Он је Бугарима послужио као мамац, да се окупе српски жупани и да се тобож изабере нови кнез. Окупљени српски жупани нашли су се у замци и уместо да прогласе Часлава за новог кнеза они бивају одведени у бугарску у ропство. Добар део српског становништва одведен је у Бугарску такође у ропство, а остатак се разбежао по околним кнежевинама (конкретно Хрватска, Угарска, али поједине групе становништва нашле су уточиште и у самој Византији). Србија је опустела. Након смрти Самуилове и слабљења бугарске државе прва се ослобађа бугарског јарма Србија. Наиме кнез Часлав са четворицом другова  931. године бежи у Рашку. Пошто је Србија била готово пуста Часлав се обратио Византији тражећи помоћ и заштиту. Византији  којој је свако слабљење Бугарске добро дошло, иако је са њом била у миру, а имајући одувек жељу да Србију ,,приволи к себи“, Византија прихвата одмах Часлављеву понуду. Византија за обнову Србије даје материјална средства која су доносиле оне избеглице које су се из Царигарада и осталих градова Византије враћале у отаџбину. Вратили су се и бегунци из Хрватске и Угарске. Србија се заједничком сарадњом са Византијом брзо опорављала. Часлав је успео да знатно утврди своју власт и ојача Србију сталном помоћи из Византије и цара Константина Порфирогенита. По истоименом цару тада су под јурисдикцију или директну власт Рашке припадала и са њом чиниле Србију: Босна, Захумље и Нератљанска кнежевина. Крај Часлављеве владавине који само оквирно можемо ставити око 950. године познат је по легендарним казивањима сачуваним у ,,Барском родослову“ (или Летопису попа Дукљанина) из друге половине XII века. Иако је овај извор доста непоуздан, епизода о Часлвљевој смрти прилично је веродостојна. Према њему у Босну као саставни део Часлављеве државе упала је угарска војска коју је предводио кнез Кис. Часлав му се супротставио у Дринској жупи и тешко га поразио а угарски кнез је погинуо. У жељи за осветом  уследио је нови поход на Србију. Овога пута до борбе је дошло у равницама јужно од Саве. У изненадном ноћном нападу Часлав је заробљен и по наређењу удовице раније поменутог кнеза, заједно са још неким рођацима задављен у реци Сави.

Са Часлвом се завршава низ познатих владара из најстарије српске династије. 

Неретљанска кнежевина

Срби са Неретве представљају онај део Срба који се населио у приморју данашње Републике Хрватске. Они су још у VII веку стекли изврсно знање и вештину поморства. Али уместо да се истакну као трговци или војници са јаком легалном флотом Неретљани су се бавили гусарењем које је било много једноставније и лакше. Млечани то наравно нису могли да трпе и августа 886. године, шаљу казнену експедицију у воде Неретљанске кнежевине. Поход је био потпуни фијаско. Да би повратио углед моћној млетачкој флоти и сам дужд Петар Кандијан креће на Србе у Неретви. Било да су стварно поражени у поморској битки или да су се послужили лукавством Неретљани су дозволили да се млетачке трупе искрцају негде у близини данашње Макарске (Реп. Хрватска). Млеци су зашли дубље у залеђе Неретљанске кнежевине и нису наилазили на отпор. Након што су поставили привремени гарнизон Млеци су се опустили. Уследио је изненадни напад војника Неретљанске кнежевине и 18 септембра 886. године Млеци су поражени у битки у којој је и сам дужд погинуо. Од дванаест лађа само се неколико вратило.  Врховни поглавари Неретљана слабо се спомињу у византијским списима и њихов принцип државног уређења. Тек из млетачких хроника сазнајемо да је постојао један врховни владар “Narrentanorum princeps”, с многобројним ,,nobiles”.Као и мноштво мањих поглавара, готово поглавица нижег ранга. Све указује на олигархију племенских старешина, но не треба овај податак узимати за кључни. Године 948. Млечани шаљу на Неретљане 33 лађе. И овај поход завршио се поразом Млечана. После овог неуспеха Млеци су били присиљени на преговоре и како се чини плаћање данка Неретљанима не би ли могли слободно пловити и трговати. Нератљани године 945. заузимају Хрватска острва Казу, Вис и Ластово. Острва која су стално била у саставу Неретљанске кнежевине била су: Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Локација Столног места неретљанског кнеза, данас, велика је непознаница.       

Млетачка Републка, која се знатно развила пред крај X века, искористила је Рат Византије и Самуилове државе да ојача свој положај на Јадрану. Неретљани су били други на удару јер је добар део Хрватског приморја те 1000. године већ био освојен (ради ,,заштите“ Ромејског становништва у приморским градовима), други на удару сад већ моћној млетачкој флоти нашли су се Неретљани. Први сукоб две флоте одиграо се код острва Каче где је бројно и технички надмоћнија млетачка флота поразила Неретљане. Борбе се настављају несмањеном жестином и на копну. Када је копнени део Неретљанске кнежевине био ,,смирен“ од стране Млечана, борбе на мору су још беснеле. Најтврђи отпор Неретљани су дали око острва Корчуле, а најкрвавији отпор дат је дужду на острву Ластову, као стратешки важном острву, које је служило за одбрану и наравно као полазна тачка за гусарење. Након битке град Ласт био је разрушен и спаљен од стране Млечана. Све до 1018. године Неретљани су признавали власт млетачком дужду. Потом, одлучују да признају врховну власт византијском цару Василију II. Цар их узима под заштиту, а формалнопрано неретљанска кнежевина постаје саставни део Византије. 

Неретљанска кнежевина нашла се на путу ширења хрватске државе и знатним делом ушла у њен састав. Тек много касније крајем XII и XIII века из Захумља се повремено ширила власт до Цетине. Некадашња самостална кнежевина Неретљанских Срба постала је гранична област, добивши карактеристично име: Крајна. 

Дукља

Успон и пад

Отпор према византијској власти, која је ојачала и за време Василија II била неприкосновени владар Балкана, није јењавао у Срба. Било је доста неорганизованих устанака и буна, све до времена кнеза Војислава. Њега византијски извори називају Србином, Травуњанином и Дукљанином. Он је свакако, родоначелник Дукљанске династије. Први пут он се одметнуо од византијске власти непосредно после смрти цара Романа III Аргира, 11. априла 1034. године, али је његов покрет трајао кратко и био угушен до августа 1036. године. Војислав је том приликом пао у руке Византинаца и нашао се као заточеник у Цариграду. Ни ту није дуго остао, уграбио је погодну прилику да побегне и дигне нови устанак. Овога пута постигао је знатне успехе. Војислав је ратовао против Византије без неког виднијег одговора византијске војске све до 1340. године, када цар Михаило IV  Пафлагонац упућује војску која је поражена од стране Дукљана. Те исте године букнула су још два устанка под извесним Петром Одељаном у области Мораве и извесним Тихомиром. Због сукоба двојце вођа устанак је на кратко угушен. 

Нема вести о томе како се кнез Војислав дукљнски односио према горе поменутим устаницима. Византија креће поново на Србију са 60.000 војника (по Јовану Скилици). Српски кнез пропустио је Византинце кроз кршевите и врлетне крајеве. Када се Византицима учинило да је Дукља ,,смирена“ они ударише натраг. Тако су и упали у српску заседу у једном  кланцу. Ту је византијска војска стрелама и камењем готово уништена. Две трећине војника је изгинуло, а остатак је једва некако побегао.  Војислав је успео да остане самосталан. Војислављева Србија обухватала је Дукљу, Неретљанску кнежевину, Захумље, Травунију а повремено се његов утицај ширио и на неке области у  Рашкој која је тад чврсто лежала под Византијом. И сам кнез Војислав је морао признавати византијску власт, али чисто формално. 

Војислава наслеђује син Михаило. Он је наставио добре односе са Византијом и поново ,,признао“ њену власт и постао протоспатар. Такво решење било је знак обостраног мирења са ситуацијом створеном још у Војислављево време – Царство Ромеја је признавало унутрашњу самосталност Михаилу, остављајући му слободне руке у његовој држави, а он са своје стране, није избегавао симболично потчињавање власти византијског цара. Политичка сцена тада није била ни мало наивна. Утицај цркве је тада и у наредним столећима био неприкосновен. Михаило је први српски владар који је искористио подељеност две цркве које су се трудиле, свака за себе, да придобију што више поданика поготово на Балкану. Као што је формално признавао власт Цариграда, тако је дошао и на идеју да формално призна власт Рима, сада у верском а не државном смислу. Одушевљен, папа Гргур VII шаље круну и о он бива крунисан 1077. године за краља. Те исте године Византија заузета унутрашњим немирима повлачи трупе из Драча. Овај доста јасан знак слабљења ,,надзора“ над њим краљ Михаило користи за потчињавање приморских градова. Први је потчињен Дубровник. Нова претња Византији била је и новоформирана норманска држава. Михајло је вешто балансирао између завађених страна. 

Бодин син краља Михаила, наставивиши политику свога оца, пролази  некажњено због немоћи Византије. Овај рат који је био тежак и за Нормане и за Византинце сад већ краљ Бодин користи и упада у Рашку. У тек ослобођеној Рашкој он поставља на власт два жупана Вукана и Марка, а продором у Босну на престо поставља Стефана. За време Бодина барска епископија уздигнута је на ранг архиепископије (почетком 1089. године). Наравно овако обновљена Србија није могла дуго опстати. После протеривања Нормана и обнављања византијске влати у Драчу Бодин се нашао суочен са енергичним царевим намесником, великим Дуксом Јованом Дуком. Врло близак цару, способан војсковођа и царев шурак, Јован Дука је добио значајне војне снаге, да би могао не само бранити Драч већ и повратити градове и територије које је Царство изгубило за време унутрашњих немира и ратова са Норманима. Јован Дука убрзо по освајању оних отетих византијских градова са приморја, упада у Рашку где је владао Бодинов намесник Вукан. Неки од византијских градова у унутрашњости Рашке опет су припали Византији, а заробљени Срби послати су у Цару. У већој битки с Бодином, Дука је победио и заробио краља Дукље. Бодин је одведен у Цариград. Успева да побегне већ 1090. Он се враћа на престо и поново управља својим земљама. 

Нема никакве сумње да је Византија након Бодиновог пораза наметала и диктирала услове у миру који је завладао. Од пораза Бодинов углед је у народу опао, краљ је понижени слуга Византије. Народ га не слуша, што говори и чињеница да је приликом проласка крсташа кроз Бодинову краљевину, народ нападао, пљачкао и убијао крсташе, највише због незавидног економског положаја већине становника краљевине. Краљ Бодин упокојио се 1101. године. Бодинове наследнике помиње готово искључиво Летопис попа Дукљанина. Као смо већ рекли за овај извор да је веома непоуздан или да су само одређени делови истог извора дискутабилни (у зависности за коју опцију историчара оптира просечан читалац)  његове податке не можемо упоредити са другим изворима, и самим тим сматрати потпуно поузданим. Исто тако, тешко је утврдити прецизнију хронологију. Зато, само илистрације ради, искључиво по Летопису сачинили следећи след наследника: Бодина ,,наслеђује“: брат Доброслав, онда Кочапар, син Бодиновог стрица Радослава, затим Владимир, син Бодиновог другог брата Владимира. После тога долази Бодинов син краљ Ђорђе: први пут око 1113/4-1116/8, и други пут 1125-35. За Ђорђа се каже да је у један мах продро са војском у Рашку и ослободио рашког жупана Уроша I, кога су у тамницу бацили сродници. Између две владавина краља Ђорђа на престолу је био Грубеша (1116/18-1125), син Бранислава, Кочопаровог брата. После Ђорђа влада Градихна, Грубешин брат (око 1135-46) После Градихне владао је његов син Радослав. Од њега управу над Зетом и Требињем преузео је 1162. године велики жупан Деса. Као последњи дукљански владар помиње се у изворима кнез Михаило. О њему говоре два документа из друге половине 12. века. У једном недатираном писму барског надбискупа Гргура се између осталог каже да га је нападао велики жупан рашки Стефан Немања. Овај податак се сигурно односи на Немањин поход на Дукљу који је завршен већ почетком 1186. године. Године 1189. умире Михаило, а Дукља постаје саставни део Немањине Рашке, коју је овај, пак, дао свом старијем сину Вукану на управљање, те тако Дукља, као стара српска кнежевина, нестаје са историјске сцене.   

Успон Рашке

– преднемањићка Србија –

Од осамдесетих година ХI века, догађаји у српским змљама планинског залеђа постају јаснији. Ту је своју делатност развио жупан Вукан, који је с братом Марком, уз помоћ краља Бодина, добио власт у Рашкој.  Вукан је и за време свог краља Бодина нападао Византију. Увек нападајући преко линије Рас–Звечан–Пећ. 

Прве борбе Вукан је водио заједно са Бодином. На Косову је већ поменути велики дукс одбио Вуканове снаге. Године 1093. Вукан поново активира своје борбе и са својим одредима продире до Липљана на Косову. Град је спаљен, а успутне области опљачкане. Наиме Бодиновим мирењем са новонасталом ситуацијом (углед му опада) иницијативу опет преузима Рашка и њен жупан Вукан. О томе да је Вукан представљао нову претњу по Византију говори и чињеница да је крајем 1093. цар лично кренуо на Вукана. Вукан је устукнуо, али недовољно јаке трупе Византије заустављају се на Косову и ту долази до преговора. Мир је трајао ,,преко зиме“. Цар је поново кренуо на жупана и ,,смирио“ га. За разлику од Бодина, Вукан није поздравио крсташе, не зато што је имао нешто против њих, већ зато што је Артерију контролисала Византија. Нови рат избио је 1106, тад је Вукан однео пар победа, али без битнијих промена граница, након поново успостављеног мира. 

После Вуканове смрти на престо долази његов синовац Урош I. Иако се о његовој владавини зна само из фрагмената, сигурно је да он наставља стричеву борбу за потпуно осамостаљење Србије. 

Почетком XII века нови фактор на Балкану постаје Угарска. Примивши католичанство Угари као азијско племе, окружено Словенима и аутохтоним становништвом још из периода пре пада Рима, избегло је судбину Хуна и Обра. Угарска је 1102. године, након једне одсутне и тешке битке између Угарског и Хрватског племства, успела да се наметне Хрватској, затим приморским градовима, те да потчини Босну, најкасније у трећој деценији XII века. Од тада она је стално присутна као балканска сила, а њени односи с Византијом постају изузетно важни за Србију.  Године 1127. избија велики угарско-византијски рат. Операције је почела угарска војска нападом и освајањем Београда, који се налазио под Византијом. Угарска продире све до Ниша и Сердике, потом и до Филипоља. Борбама су се придружили и Срби који су нападали Рас који су тада држали византинци. Град је освојен и спаљен. Овај непотребан рат завршио се 1129. године, а одмазда за ,,издају“ чекала је Србију одмах након повлачења угарских трупа.  Управо у то време долази до успостављања тешњих угарско-српских веза. Заједнички интереси у борби против Византије били су довољан разлог. Овај савез се наравно морао и озваничити. Угарски краљ Стефан II који је водио рат против Византије одлучио ј да свога наследника на престолу, Белу II године 1130. ожени ћерком тад већ великог жупана Рашке Уроша I. Овако учвршћен, савез, омогућио је Урошу да појача своја непријатељска дејства према Византији. 

У време великог сукоба између провизантијског и пронорманског блока на престолу се налазио Урош II син Уроша I. Године 1149. у Србији су поново букнуле борбе. Урош II напада Византију, цар Манојло Комнин је због жестине српских удара био приморан да одустане од опседања норманске Сицилије. Царска војска надире у Србију и пробија српску линију одбране, те  1150. године у њој су се налазила најпознатије војсковође комнинске епохе и цареви сродници. То довољно говори о снази Урошеве Србије. Трећег месеца исте године у Србију стиже одред угарске војске под заповедником Вакхином. Тог месеца битка на Тари била је пресудна. Борба се водила прса у прса. Манојло и Вакхин укрстили су мачеве двеју сила, на бојном пољу. Битку је добијала Византија, охрабрени личном храброшћу свог неустрашивог цара Византинци не посустају. Урош је поражен и принуђен на преговоре. Морао је да прихвати ,,двоструко већи јарам покорности него пре“ како то усхићено бележи дворски беседник Комнина. Србија поново улази у вазални однос са Византијом. Рашка је приземљена, а борбе две силе нису јењавале. Трајале су све до 1154. године. У таквим приликама Урош је још једном покушао да поведе борбу за самосталност земље. Његова делатност је и раније позната углавном по последицама које је изазивала и то махом оних које су покретале муњевите и брзе акције већег дела царске војске. Борбе око северне границе Византије Србија је посматрала као вазал царства. Мир између Византије и Угарске склопљен је 1154. године. 

Велики жупан Урош II збачен је с власти 1155. године, за време немира који су захватили земљу и саму велико жупанску породицу. 

На власт долази његов брат Деса. Али Манојло I Комнина своје поверење поверава Урошу II и враћа га на престо. Све до 1162. године Деса управља Дендром (област око Ниша), када му је цар Манојло понудио: престо или Дендра. Деса прихвата престо али временом одбија да уступи Дендру. Покушавао је да освежи односе са Угарском, успостави нове са Немачком, а кћи је удао за осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда. Византија се таквој политици оштро супротставила. Слободно се да претпоставити да је Десино столно место био баш Ниш. Ту долази Манојо Комнин године 1163. а Деса је био принуђен да се брани од низа оптужби које су подигнуте против њега. На дневном реду саслушања посебно су истицане везе које је успостављао са Угарском и Немачком. После спроведене истраге Деса је одведен у Цариград. Изгледа да је Деса побегао из заробљеништва и да се вратио у Србију. Претпоставља се да је сахрањен у манастиру Светог Петра у Пољу. Манастир се налази на 7км од Требиња, а један од ктиторских гробова могао би бити Десин. 

Након Десиног свргавања на престо великог жупана долази старији брат Стефана Немање-Тихомир. (Њихов отац Завида је изгледа био у сродству са владајућом породицом рашких великих жупана, али и са зетском династијом. Та несумњива повезаност наводила је многе историчаре, нарочито старије, да Завиду траже или поистовећују са неким од последњих Вукановића: Стефаном Вуканом, Урошем II или Десом)  Тихомирова млађа браћа Страцимир, Мирослав и Стефан Немања добили су своје удеоне кнежевине. Мирослав је као велики кнез дуго владао Захумљем. Страцимир је управљао крајем око Западне Мораве, а Немања је управљао тадашњом источном Србијом. Касније Манојло I Комнина даровао је Немањи жупу Дубочицу и одликовао га царским сном, вероватно дворском титулом. Мудри цар је тиме желео да посвађа браћу и тако разједињене, држи на повоцу. 

Логичан избор је био преамбициозни Немања који је и раније сам водио верску и сваку другу политику. Три старија брата затворила су Немању у пећину код Раса, а као разлог за то навели су да је самостално и без саветовања са њима подигао манастир Св. Николе код Куршумлије и Св. Богородице на ушћу Косанице и Топлице. Интересантно је, да се у горе наведеној пећини, он зарекао Светом Ђорђу да ће му подићи манастир ако се избави и преживи. Немања се наравно избавио из заточеништва и касније заиста подигао манастир Ђурђевих Ступова у Расу. Када се нашао на слободи он је уз помоћ својих присталица напао браћу и у бици која се одиграла на Косову, код села Пантина јужно од Звечана он излази као победник. Тихомир је погинуо, а претпоставља се да се удавио у Ситници. Са Страцимиром и Мирославом Немања се доцније измирио, а ови су задржали своје удеоне кнежевине под влашћу новог великог жупана.

  Збацивши свог брата Тихомира, Стефан Немања започиње ново раздобље у историји Србије. Двовековна владавина династије Немањића трајала је формално-правно све до смрти цара Стефана Уроша V 1371. у Неродимљу. 

Литература

мр. Марко Алексић, Неретвљани, 2023. Београд https://www.scribd.com/doc/130326574/Marko-Aleksic-Neretvljani

Константин Јиричек, Историја Срба, Београд 1981.

De Administrando Imperio (On Administering the Empire), Константин Порфирогенит (913-959,) превод са старогрчког Џула Моравшик, превод на енглески Ромили Џенкинс, Вашингтон, САД, 1993.

Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд 1989.

Андрија Веселиновић, Радош Љушић, Српске Династије, Нови Сад – Београд 2002.

Божидар Ферјанчић, Георгије Острогорски, Византијски извори II, САНУ Институт за Византологију, Београд 1959.

Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989.

Драгослав Срејовић, Мирослава Мирковић, Јован Ковачевић, Павле Ивић, Сима Ћирковић, Љубомир Максимовић, Јованка Калић, Димитрије Богдановић, Војислав Ј. Ђурић, Божидар Ферјанчић, Милош Благојевић, Гордана Бабић Ђорђевић, Раде Михаљчић, Историја српског народа I, Српска књижевна задруга, Београд 1981.

Исавиријанци иконоборство и њихови законици

Историјски пролог

Поред своје једине грешке (пресудне и о којој ће бити доста речи доцније) Лав III био је један од најбитнијих византијских царева. Спадао је у ред ваљаних владара, тј. владара који су способни да воде земљу како на војном тако и на дипломатском плану. Лав III за савладара имао је исто тако способног и одважног сина Константина V. Син је имао више енергије од оца, наследио је одличне врлине које је показао и на бојном пољу али и на плану организације. Треба напоменути да су уживали углед у војсци и народу као, на пример династија Клаудијеваца-Јулијеваца, много година раније у онда још снажном и јединственом Риму. Али ово је време Византије и мишљења смо да у војном, економском, културолошком и организационом смислу, са својом снажном централном влашћу Византија представља јединствену творевину средњег века.

Када је Лав III ступио на престо Арабљани су стигли до Цариграда августа 717. године и напали га. Браниоци Цариграда применили су ,,грчку ватру“ и уништили непријатељску флоту, а сваки напад са копна био је одбијен захваљујући снажним зидинама престонице. Византинцима је на руку ишла и оштра зима и глад која је морила арабљанске војнике. У помоћ Византији пристигле су бугарске трупе који су се одазвали позиву цара и помогли победу над Арабљанима. Нема сумње да је након што су арабљанске лађе напустиле византијске воде Лав III тријумфовао, како у војном тако и у политичком смислу. Народ га је, бар тад, славио и волео.  Ова победа на кратко је отклонила опасност Арабљана који су показали и шта им је крајњи циљ и колика им је снага. Њихови напади на Византију у суштини нису престајали. Од 726. године Арабљани су  ритмично (сваког пролећа) нападали и пустошили Малу Азију, све док их Лав III није поразио 740. год у бици код Акроинона, када је Источно Ромејско царство устало попут Феникса. Морамо напоменути да су Ромеји имали велику подршку и од стране Хазара, њихових традиционалних савезника. Да би, учврстио ове везе Лав III је оженио свог сина Константина V кћерком хазарског хагана

 Константин V напада Сирију 745. године и осваја Германикеју, град из које је његова породица водила порекло, код Кипра уништио је 747. године арабљанску флоту која је стигла из Александрије и прелази даље са војском на Еуфрат и у Јерменску 751. Ове победе византијске војске, гледано вековима који тек долазе, нису биле од пресудног значаја, али су отклониле питање  ,,непосредне опасности“ по царство. 

Арабљанска држава суочена са узастопним и тешким поразима суочава се и са унутрашњим немирима. Наиме, династија Абасида која је ступила на престо 750. преместила је престоницу калифа из Дамска у далеки Багдад. Раст и повратак војне моћи Источног Римског царства осетио је и Лав IV, унук Лава III, он је 778 године са војском од 100.000 људи упао у Сирију и 779. године поразио арабљанске трупе. 

На границама царства појављује се нова претња – Бугарска држава. 

Константин V је водио против Бугара око девет похода. Бугари су често упадали на територију царства пљачкали и палили. Цар је решио да томе стане на пут и тако је 30 Јуна 763. године у битки која је трајала цео дан поразио Бугаре на обали Црног мора и на тај начин, свима  доказао, да је брилијантан стратег. Тужна судбина цара-апостате, односила се на чињеницу да је он цео свој живот провео у непрестаним ратним походима и тешким биткама. Борбе са Бугарима настављене су 773. године. Предузет је поход сличан првом, Бугари су се потчинили цару, али победа није била потпуна. Константин V је преминуо за време једног похода на Бугарску 14 септембра 775. године. 

Бугарска је овим походима била веома ослабљена, а Арабљани гурнути у дубине блиског истока. Ипак и Бугари и Арабљани наставили су да растежу Ромејско царство пре свега војно, али, неминовно и економски. Успеси Константина V у ,,источној кампањи“ довели су до тога да Византинци изгубе запад, прво као утицајну сферу, а онда и као територију. Падом Равенског егзахарта 751 године моћног ослонца Византијске оштрице – Италија је изгубљена. То није спречило Константина V да од папе одузме Илирик и тиме стави печат на своју спољну политику. 

Унутрашње уређење

Када је војни притисак арабљанске империје попустио, прва два Исавиријанца схватили су да, овако, војно уздигнуто, царство не може дуго да опстане, уколико не дође до неких одлучних и радикалних промена – поновног уређења царства изнутра. 

Требало је изменити царство у административном, економско-правном смислу, али два горе наведена визионара наићи ће, не само на неистомишљенике већ и одважне противнике. 

Рекли бисмо да је остала још једна ,,ситница“, која се односила на војно уређење и на систем одбране. Наиме приступило се измени устројства тема. Велике војне области дељене су на мање округе. (прво велика тема Анатолика, Опсикија је подељена тек када је њен стратег Артавазид устао против тад већ самог Константина V, за време Лава III подељена је тема Карависијанаца, а од средине VIII века Крит представља самосталну тему).  Ово уситњавање имало је за циљ да прилагоди теме реалној ситуацији и новим условима, које тадашњи догађаји неуморно мењају. Теме су тако биле мање и лакше за одбрану. Наравно мудри савладари нису превидели и политичку корист, јер су врло добро знали да би неки вичан и моћан стратег могао да их свргне с престола, а овако умањене територије лакше су  контролисане и у том погледу. 

Иконоборство

У заносу своје преуређивачке делатности у оквиру царства Лав III и Константин V начинили су једну катастрофалну грешку, сукобили су се са црквом и црквеним апаратом који је био исто тако снажан, као било који бирократски апарат и дакако богатији и моћнији, а црква је уживала, велики углед у народу. Сигурно је и неоспорно да су два савладара своје прве потезе у борби против икона чинили из уверења и неких верских побуда, али пошто су у много чему били практични и реални то је повлачило и одређене мање верске разлоге. Лав III и Константин V били су хришћани и себе нису сматрали јеретицима већ, правим побожним хришћанима. Тако су у то време многи хришћански теолози, сматрали да појава сујеверја у коју су сврставали и обожавање икона, представља појаву коју треба отклонити из народа, сматрали су неразумним да народ буде остављен заслепљен и убеђен у моћ икона. Брзоплет, нетактичан и нагли порив да обичаје и уверења људи мењају из корена исавиријанци су платили многоструко.  

Манастирски поседи су у то време, у Византији били снажни центри деловања поштовалаца икона. Богати земљом и новцем манастири су имали огроман утицај. Поред тога што су били ослобођени било какве световне службе калуђери су били ослобођени и пореских давања.

Калуђери су највише утицали на народ и тадашње ,,јавно мњење“. Поготово у верском, контексту. Сигурани смо да ни једном цару, тада, не би одговарало да поред њега још неко има ако не већи онда бар исти утицај у народу, макар то била и духовна лица. Да би тај утицај прешао у њихове руке Лав и Константин су сматрали да требају да отклоне или боље рећи укину једно од средстава на којима се базирала моћ манастирских поседа (поред земље и новца) а то су иконе.

Сматрамо да су тиме начинили своју прву грешку, јер су изазвали немире како верске тако и политичке. Морамо истаћи да Исавиријански цареви нису били усамљени у својој борби на њиховој страни нашло се високо свештенство хришћанског истока. На њиховој страни је била и верна им војска, која се углавном састојала од Азијата, а део народа је стао уз своја два владара. Тако да иконоборство није било нека верска декаденција или својевоља два диктатора, већ један друштвени или верски правац који је захватио целокупно царство и поделио га на иконоборце и на бранитеље икона. 

Лав III је први пут отворено (мада опрезно) иступио против икона 726. године када је наредио, да један официр, скине икону Христа са Бронзане капије царског двора, а разуларена гомила усмртила је јадника који је поступао по наређењу цара. Дошло је до жестоких сукоба у самој престоници и побуне у Грчкој (тачније у теми Хелада)  727. године која је брзо угушена. Лав III је сматрао да је суштина, од Бога му поверене власти, у томе што је он уједно и првосвештеник. По нама то је и био главни циљ иконобораца – држање цркве под скиптром владара, која је још раније имала тенденције ка одвајању од световне власти, а временом, јачајући  бивала све упорнија. 

У почетку Лав III је поступао опрезно, водио је преговоре са црквеним великодостојницима, од којих су најбитнији наравно цариградски патријарх и папа.  Ту је он наравно наилазио на отпор. Највећи отпор и противљење показивао је Јован Дамаскин. Пре него што се закалуђерио у једном јерусалимском манастиру он је написао три говора у одбрану култа икона. Полемишући против иконоборске оптужбе, према којој поштовање икона представља обнову паганског идопоклонства, Јован твори занимљив теолошки приступ иконама. Исти у њима види симбол у неоплатонском смислу, а  икону Христову доводи у везу са његовим отелотворењем.

Када његови преговори нису успели, цар одлучним мерама доноси 17 Јануара 730. године први и једини едикт којим, осуђује иконе, а браниоце икона ставља ван закона. Пошто је одбио да овај едикт потпише патријарх Герман је свргнут. На његово место долази царев истомишљеник патријарх Анастасије, потписује га и прогонства убрзо почињу.

Западна, по нама већ одељена од истока црква, изразила је свој став прво преко папе Гргура II који је иконоборство назвао– јересом и осудио га. Папа Гргур III отишао је и даље. Не само што је бацио анатему на противнике икона 731. године већ се договарао са некада смртним непријатељима папске државе Лангобардима о савезу против Лава III. Тако да је иконоборство као последицу већ тада имало слабљење византијског утицаја у Италији.

Константин V је као што смо већ напомену био ,,екстремнији“ од оца у много чему, а поготову у односу са браниоцима икона. Он се борио не само против поштовања икона, већ и у народу снажног култа, Богородице и доводио је у питање и однос према свецима. Након смрти оца му 741. године сви конци државне управе били су у његовим рукама, али само на годину дана. Артавазад зет Константиновог оца изиграо га је и свргао са престола. За кратко иконе су успостављене, али праворедни цар није поклекао. Константин одлази у тему Анатолика, којом је некад владао његов отац. Ова тема и Тракесиска тема пружиле су му подршку. Он је поразио узурпаторе 743. године код Сарда и августа исте године, код Модрине. Другог новембра улази у Цариград и сурово се обрачунава са противницима. Иконе су након шест месеци ,,важења“ поново укинуте. 

На ,,безглавом“ црквеном сабору у Ијерији 753. године свечано су осуђене иконе. Одредбама, које су донете на том сабору, владар је могао својевољно да кажњава верске и политичке неистомишљенике не само због супротстављања цару већ и самом Богу. 

Наглашавамо да Константин није био толико категоричан у почетку. Покушао је да се споразуме са противницима иконоборства. Пошто је сваки његов покушај пропао (од 753 до 765) отпочиње прогон. 

Иконе су масовно уништаване. Знало се да су калуђери једини ,,произвођачи“ икона а да су ,,творнице“ манастири. Цар је сигурно сматрао да проблем треба ,,спалити“ тамо одакле и потиче. Ипак делајући под саветом и надзором својих саветника, цар је на задовољство гломазног и утицајног чиновничког апарата, манастире пљачкао и пунио државну касу, имовину манастира делио војницима а манастирске комплексе претварао у гарнизоне. Сви наведени потези, ставили су, касније, историјски печат на династију Исавиријанаца.  Калуђери су хапшени, злостављани, протеривани, без икакве законске и судске основаности. Многи калуђери су и убијани. Један од већих прогона догодио се у теми Тракеси. Стратег ове теме Михаило Лаханодракон, један од највернијих царевих помагача сакупио је све монахе из те теме и дао им да бирају: или брак или ослепљење. Многи су побегли у Италију. Патријарх Кoнстантин је убијен 767. године 

Прогон браниоца икона трајао је пуних пет година, можемо рећи да су смртне казне биле ретке како за световна тако и за духовна лица. Калуђери су пружали отпор, протествовали, бунили се, но поједини су то платили животом. Са друге стране, као што је већ поменуто многи су побегли у Италију. Тих пет година представљају време најгорих зверстава и злочина какви до тада нису били виђени у Источном Ромејском царству. С обзиром на снажан отпор западног хришћанства иконоборству, година 754. може се узети за почетак јединства источног и западног хришћанства, Рима који је стајао на рушевинама Западног Римског царства и источног Ромејског царства. 

Константин V је сматрао папу издајником царства и особом која је узела на себе циљ да подели цркву.

Прва ,,победа“ бранилаца икона

Након смрти Константина V, на престо долази Лав IV који је наставио политику свог оца, али га је брза смрт, након само пет година владавине (775-780. г.) спречила да остави неког битнијег трага у историји. Његова супруга царица Ирина владала је уместо малолетног Константина VI. Она је пришла браниоцима икона, јер је схватила какво је у том тренутку било  расположење у народу. На жалост царица Ирина није имала контролу над управно-војним апаратусом државе и довела је  царство до ивице постојања. Прво је закључила неповољан мировни споразум са Багдадским калифом 783 године. Окренула се савезништву са папом и не баш пријатељски настројеној Франачкој држави. Оваква спољна политика, на жалост, убрзо се показала веома погрешном по положај Источног царства. 

Међутим, царица Ирина успела је да из власти уклони иконоборце и њен најзначајнији успех јесте то што је уз суделовање патријарха Тареасија, на сабору у Никеји 787. године  свечано осуђено иконоборство и обновљено поштовање икона.  Када је Константин VI постао пунолетан царица Ирина одбила је да му уступи престо. Почео је грађански рат који су предводили Царица Ирина са једне стране и њен син Константин VI.  Након међусобних војних сукоба и обостраних успеха, царица Ирина успела је да са својим трупама порази сина и утамничи га 797. године. Исте године наредила је да се њен син Константин VI ослепи тако што би му очи били ископане. Од 797. године до 802. године царица Ирина владала је као самосталан владар. Била је прва жена која је самостално управљала Источним Ромејским царством. Када су обесправљена духовна лица поново осетила да им се моћ враћа нису се либила ни да је појачају. Оваква стремљења водила су у нове сукобе. Без ваљаног војног стратега, економски и административно слаба Византија је опет била на коленима. Византија је тада била у подређеном положају и према Арабљанима и према Франачкој држави. Царица Ирина је још више продубила раздор у оквиру самог источњачког хришћанства и зачела оно што је за време прва два исавиријанца пало у заборав – династичке преврате. 

Иконоборци нису били пуританци и за разлику од истих нису проповедали аскетски начин живота  већ су уживали у раскоши, утицај не само антички већ и азијатски дубоко се у том периоду одразио на све сфере живота у царству. Римски дух је бледео, а када је нестала идеја о римском царству и Источним Ромејима као природним наследницима Римског царства Византија је, тада, полако бледела са историјске сцене. Пад царице Ирине 802. године, захваљујући Нићифору I, води  Византију у нове унутрашње сукобе и анархију. 

Обнова иконоборства

Цар Нићифор  I (802-811) је био по убеђењу иконоборац. Намеравао је да настави политику својих претходника, али на много умеренији и блажи начин. Његов главни задатак који је себи одредио било је пуњење празне државне касе. По њему требало је вратити држави оно без чега не може да опстане – средства да успешно води спољну и унутрашњу политику. Сматрао је за сходно и да се спречи одвајање цркве, која се доста осамосталила у време Ирине, од државне власти. Ово у суштини и представља главну црту другог иконоборачког периода. На пример калуђери Студиског манастира на челу са игуманом Теодором, жестоко су се борили против цара и за своја  права. Нићифор је покушао да ублажи јаз који се створио између владара, поготово иконоборачких и цркве, али све је било узалудно. Овде напомињемо да Нићифор I када је желео да преговара са противницима није нашао на разумевање као ни Константин V. Уследиле су сличне али и блаже мере. Дошло је до великих прогонства свештенства 809. године. Прогнано свештенство ставило се у службу Римског папе и захтевало његову заштиту. Овај чин изазвао је узвратни ударац иконобораца. То су учинили цар Лав V Јерменин (813-820) и двојца царева из Фригиске династије, Михаило II (820-829) и Теофил (829-842). Немири су захватили царство, и потрајали су наредне три деценије. 

На црквеном сабору у Св. Софији 815. године иконе су поново забрањене, а на снагу су враћене иконоборачке одлуке из 753. године. Следи поновно уништавање икона. Овај пут за разлику од владавине Нићифора сваки и најмањи повишен тон калуђера, а камоли неки већи бунтови сурово су кажњавани: злостављањем, прогонством па чак и убијањем појединих верских лица. Неименовани игуман једног од Византијских манастира који је жестоко водио политику одвајања духовне од световне власти умро је у прогонству 826. године. За време Теофила било је најсуровије, а прогонства јако честа. Теофил је 832. године донео указ против бранилаца икона који је патријарх Јован кога су прозвали Леканомант (врач) пристао да спроведе. Манастири су поново затварани, монаси, хапшени, суђено им је, прогањани су и чак убијани. Но, дошло је, убрзо до краја иконоборачке политике. 

Еклога

“Избор закона, учињен на скраћени начин

по

нама, Лаву и Константину

мудрим и побожним царевима

из Институција, Дигеста, Кодекса и Нових конституција

великог Јустинијана и измењан у хуманијем смеру,

написан у месецу априлу, индикација девета,

година од стварања света 6234.

У име оца и сина и светога духа

цареви Лав и Константин“.

Еклогу је донео Лав III 726. године.

Намера цара је била да Еклога пржи судским установама законик који би по свом обиму и материјалу одговарао практичним потребама судства. Цар наглашава још једну црту овог законика а то је његова ,,хуманизација“: 

Еклогу је требало да прати морална и професионална обнова судства и то тако што би се судије материјално обезбедиле, а  корумпирани и пристрасни избачени из судова: “Они који немају у својим душама истиниту праведност,  него су покварени новцем или склони због пријатељства или се освећују због непријатељства или се боје власти, не могу судити праведно и показују својим примером истинитост онога што је речено у Псаламу: “Ако у истину говорите истинито о праведности, доносите праведне пресуде , о људски синови, а зато што у вашем срцу радите неправде на земљи, неправда заплиће ваше руке“ “.

Утицај хришћанства нарочито се испољавао у породичном праву. 

Само су хришћанска венчања била призната, а деци браће и сестара од стричева, ујака и тетке брак је био забрањен. Мушкарци су брачно пунолетство стицали у петнаестој, жене у тринаестој години. 

За склапање брака била је потребна воља младенаца и сагласност њихових родитеља. Писмени брачни уговор сачињавао се пред три поуздана сведока он је обавезно садржавао одредбу о једнаким уделима жене и мужа и у заједничкој имовини као и мужевљеву обавезу да женин удео неумањен сачува. 

Еклогом је побољшан положај жене, јер је она изједначена са мужем у погледу старања о деци, као и у наследно – правним односима: 

   Е,II,5 “Ако постоје деца, а муж умре пре жене, жена, мајка њихове деце, поседоваће и свој мираз и целу мужевљеву имовину, бринуће и управљаће кућом, учинивши јавно службени попис свега оног што је остало иза мужа, и то читаве имовине и свих добара, уписујући у тај попис такође и ствари које припадају миразу, ако их има, као и оне које јој припадају као њена имовина, с тим што ће бити обавезна да докаже сигурним доказима, своју имовину коју је унела у кућу мужа и да се она тамо налази и након мужевљева смрти. Њена деца не могу се противити њој или бити у позицији да траже очинска добра, већ морају да исказују пуно поштовање и послушност према својој мајци у складу са божијом заповеди.“

Уз ово треба  додати да је patria potestas  претрпела одређена ограничења, а црква је добила права старатељстава над сирочадима: Е,VII,5  “Ако неко остане сироче у некаквом добу, а постоји имовина, али су родитељи писмено одредили старатеља да се поштује одлука. Ако нису , старатељство пада у дужност светих кућа (…)“

Развод није био укинут као што је то желела црква али су разлози сведени на четири случаја: женина прељуба, мужевљева импотенција, покушај убиства брачног друга и губа.

Еклога је садржала и одредбе о падању у ропство (Е VIII 1-5) и на пример о зајму (Е, Х 1-5), закупу.

Промене које је донела Еклога у кривичном праву нису се баш увек чиниле ,,хуманим“. Овај законик предвиђа читав систем телесних казни за које није знало Јустинијаново право. Сечење носа, језика, руку, ослепљивање, шишање, паљење браде и косе и сл. О сакаћењу се обично мисли као о одвратном, ,,варварском“ обичају, али пошто је живот један и вредан многи су прихватили сакаћење као замену за смртну казну. Сакаћења предвиђена Еклогом у извесним случајевима замењивала су смртне казне из Јустинијановог права, а у другим долазила су на место новчане казне. Са хришћанског становишта сакаћење као замена за смртну казну имао је за сврху да кривцу пружи време за испаштање греха што је требало да му осигура опроштај од Бога. Крадљивцима се на пример одсецала, рука, али на пример муж за прељубу са на пример робињом није сносио никакве санкције до тога да му се робиња одузме. У правнонормативном речнику ондашњег правног поретка, такав чин сматрао се пуком имовинскоправном санкцијом.

Еклога под кривичним делом противприродног блуда подразумева хомосексуалност, а под ,,одвратним злочином“ содомију.  После Лава III смртна казна се изрицала за издају, пребегавање непријатељу, убиство, противприродан блуд, али чак и у тим случајевима ретко је извршавана. Прељуба је даље кажњавана сакаћењем, тако да и ако је било источних утицаја они нису ишли у екстреме. Еклога се завршава одредбом о подели плена у осамнаестом титлусу. 

Када је средином деветог века поново успостављено поштовање икона Еклога је укинута, а оснажено је Јустинијаново право. Еклога се и даље примењивала у судовима и ван граница царства. Томе су највише допринеле њена краткоћа и јасноћа, у односу на гломазну и тешко употребљиву, за свакодневне потребе суђења, Јустинијанову кодификацију.  

НОМОС ГЕОРГИКОС

Земљораднички законик

Други значајан закон који се приписује царевима иконoбoрцима који је како се верује донет у првој четвртини VIII века, јесте Номос Георгикос.

Његов постанак био је у директној вези са насељавањем Словена на византијску територију. Наиме, норме су биле веома сличне обичајним правилима насељених Словена. Њиме је Византија хтела с једне стране да афирмише своју суверену власт, а с друге стране да учини уступак словенском обичајном праву. Због овог другог земљораднички закон био је популаран међу јужним и источни Словенима и би назван и  ,,Словенски законик“. 

Закон регулише односе између слободних сељака у сеоској општини за, разлику од дотадашњег права које се углавном бавило сељацима везаним за земљу. Земљораднички закон почиње одредбама о обавези поштовања својинског права приликом орања: ,,земљорадник који обрађује своју њиву треба да буде поштен и да не прелази преко међе свог суседа“. Орање преко међе или орање туђе њиве, без знања власника, представљало је  узалудан посао, јер све тако стечено имало се одузети.

 Неколико одредби посвећено је ,,размени земље“, договору ,,пред два или три сведока“. Закон није имао ни једну одредбу о продаји земље.  Закон даље регулише случајеве закупа наполице, крађе лопате и мотике крађе жита те, одговорност за пожаре. 

Веома интересантан институт овог закона, јесте институт крађе из нужде. Ту се говори о крађи због глади. На пример ако неко некоме упадне у воћњак и почне да једе воћке због глади није сносио санкцију, а ако би јео или изнео или само изнео воће то више није крађа из нужде и он сноси санкцију. Сељаци по земљорадничком закону били су обавезни да држави плаћају порез. Власти су сеоску општину третирале као пореску јединцу па су за њу прописивале одређену пореску квоту. Чланови општине били су заједнички одговорни за њено правилно плаћање. У случају да неки сопственици напусте своје поседе пореска одговорност падала је на њихове суседе и такво пребацивање пореског терета обухваћено је установом званом алиленгион. 

У закону се срећу две казнене филозофије: једна је филозофија накнаде штета и имовинске казне, а друга је филозофија телесних казни. Тако у случајевима истих или сличних заштитних објеката законом су запрећене суштински различите казне. Бруталне телесне казне јављају се у неких десетак случајева. У два случаја ради се о ослепљивању у осталим о одсецању руке. Ту имамо још и казне спаљивања за најтежи облик паљевине – за паљевину гумна или стогова жита ,,ради освете“. Најзад као блажа телесна казна јавља се шибање у неких 7 – 8 случајева. Телесне казне у земљорадничком закону изгледају као резултат накнадне интервенције у обичајно право земљорадничког становништва. По нама Лав III je делимично записао словенско обичајно право и то оне норме које се односе на сеоску општину (земљорадњу итд.) и прописао неке своје норме, а систем санкција креирао по својој вољи.  

На то посебно указује један од чланова који се у рукописима закона јавља у две верзије по најстаријој верзији ,,онај који пали ограду винограда“ нека буде шибан и нека двоструко надокнади штету“ по једној каснијој верзији ,онај који спаљује ограду од винограда не само да ће бити жигосан по руци и да ће му се одсећи рука него ће морати и штету да надокнади у двоструком износу. 

НОМОС НАУТИКОС

Византијски поморски законик

Тешко је датирати време настајања законика прецизније од VII или VIII века, ипак неки правни историчари сматрају га делом иконобораца. 

Закон је регулисао односе у вези са пловидбом и морепловцима, том изузетном друштвеном групом, која је више пута спасила Византију, а поготово престоницу, од нападача и глади. У знак признања Родосу као родном месту поморског права овај закон добија назив  ,,Поморски закон Родоса.“ 

Тај закон је садржао правила о поморском зајму, о уговорима о провезу терета и путника, о плаћању бродске посаде, о одржавању реда на бродовима и награди за спасавање. 

Најпознатији институт овог закона је институт ,,опште хаварије“. (lex rhodia de iactu-,,закон Родоса о избаченом терету“) који се задржао до данас. Њиме се предвиђа да штету која је настала жртвовањем једног дела терета да би се спасао брод и други део терета, сразмерно користи, сносе власници брода и власници избаченог и спашеног терета. 

Eпилог

Након смрти цара Теофила његова жена  Теодора на савет свог брата Варде поново је успоставила поштовање икона. Ова одлука донета је на сабору из 843 . године којој је председавао нови патријарх Методије . 

Треба напоменути да иако су цркви враћена барем основна права, а обожавање икона било опет устаљено у народу, деловање иконобораца учинило је оно што му је, поготово у другом периоду иконоборства био и једини циљ, а то је држање духове власти у окриљу световне тј. црква је и даље била потчињена цару, чак више него икад,  као Божијем намеснику.

Литература: 

• Историја Византије, Георгије Острогорски Београд 1998.
• History of the Byzantine Empire, Charles Diehl, Paris 1969.
• Еклога, Лујо Маргетић: Загреб 1980.
• Ghevond’s Text of the Correspondence between ʻUmar II and Leo III, Cambridge University, 2011.
• https://efaidnbmnnnibpcajpcglclefindmkaj/https://scholarworks.umass.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=3094&context=theses

• https://books.google.rs/books?hl=en&lr=&id=a2cpgY06fLwC&oi=fnd&pg=PA1&dq=Leo+III+Byzantian&ots=r6iMT4FyV7&sig=JrZO6k3n7dCpgYMW6qrCu9v9IjI&redir_esc=y#v=onepage&q=Leo%20III%20Byzantian&f=false
• https://uh-ir.tdl.org/items/b4438ba6-735c-4003-8d3b-dc8a18899e2d