Uncategorized » Породично право у Србији у Средњем веку и у Српском грађанском законику

Породично право у Србији у Средњем веку и у Српском грађанском законику

Корени породичног права

Породично право има своје далеке корене. Оно што је сигурно то је да су Јужни Словени, а међу њима и Срби свуда са собом носили два типа породице. Своје обичаје, паганске, веровали у Бога муње Перуна, богиње, виле, сјени, духове река, дрвећа итд. Прво су односи у породици и брак били регулисани тим паганским, древним старословенским обичајима. Тако би до половине IX века. Примањем хришћанства под брижним оком Византије све почиње да се мења. Али не из корена. Постепено и споро породица и склапање брака добијају хришћанске елементе. Хришћанство (а после 1054. године Православље[1] ) је у почетку била дворска религија. На дворовима српских жупана и кнезова. Тек од Светог Саве хришћанство засигурно завладало широм Српских држава. Мисли се на територие Рашке, Дукље, Травуније, Захумља и то и у најмногољуднијем сталежу – себарском[2].

Два типа породице

У средњевековној Србији постојала је обична инокосна породица, али и она много бројнија, друга врста породица – задружна породица. И једна и друга трајале су упоредо једна са другом. Друга је скоро нестала у 20 веку, а прва наравно постоји и дан данас.

Српски грађански законик

            У време Српског грађанског законика ( у даљем тексту: СГЗ) ствари породично-правне биле су прилично замршене. Као и све друге. Србија је тек изашла из положаја пашалука у вазалну кнежевину. Радило се о Хатишерифима из 1830 и 1833. Дах демократије, слободе, француске револуције осетио се и у Милошевој (кнез Милош Обреновић) Србији.

            Србија је четврта земља на свету која је донела грађанску кодификацију. Средином деветнаестог века она је једна од ретких земаља које су имале, за оно време, пристојан закон о старатељству. Ввећина земаља није имала ни рђав. Док су се две династије бориле за власт, мудри правници су гледали своја посла и стварали кодификације.

Бројни савремени институти ушли су и у материју породичног права. Захваљујући СГЗ у и закону о старатељству, Србија је “кренула за временом“, храбро и оптимистично.

Статусно право у средњевековној Србији

Малолетни српски племић постајао је правно способан рођењем, те добијањем титуле (било очеве) било у случају престолонаследника, титулу “младог краља“. Пунолетство се у средњевековној Србији није стицало по некаквом устаљеном протоколу. Меритум за то била је полна зрелост, психичка зрелост и борилачке способности (јахање коња, мачевање, итд). У време СГЗ-а постављена је ипак конкретна дефиниција о стицању правне и пословне способности. Српским грађанским закоником, свако је постајао пунолетан тек са навршеном 21 годином. Дете је сматрано зачетим ако је то у његовом интересу, могло је добити тутора итд.

СГЗ није разликовао децу дораслу од деце недорасле (чл. 533) али је одређене правне послове који иду у његову корист дете могло само обављати. Ипак опет морамо истаћи да су племићка деца барем материјално правно у средњевековној Србији имала итекако добар положај. Имала су личног тутора, тим учитеља, била су то писмена и образована деца будуће вође и ратници. Упоредо су читали античке писце, управљали удеоним областима и учили ратничке вештине. Тако добар положај ,,детета“ важио је само мали проценат повлашћених. Рецимо, високо и ,,средње“ племство било световно било духовно. За шире народне масе права и положај детета нису постојали.

Породична задруга, средњи век и СГЗ

Задруга је била заједница људи и она се састојала из мноштва малих породица склопљених моногамним браком. Иначе гледајући дубоко у прошлост, највероватније је, да Срби никад и нису познавали другу врсту брака.

Недостатак, уништавање материјалних доказа средњевековне историје – породично право

Говорити о задрузи у преддржавном и Немањићком периоду, а имати некакве чврсте дефиниције прилично је тешко. Јер то могу бити само претпоставке, мишљења, а у најбољем случају теорије. То стоји из простог разлога што су Турци спаљивали манастире у којима су се налазили сви вредносни папири. Ту спадају Тапије, уговори, општи списи, повеље, хрисовуље итд. У манастирима, али и у дворским библиотекама свих властелина. Не само краљева и два нам цара држана су дела најпознатијих хроничара тога времен. Иста су када је Српска Деспотовина једном заувек нестала у пламену, такође ишчезла.

Појам задруге

Задруга је заправо један облик велике, патријархалне породице, који смо вероватно понели из прапостојбине. Без неких битнијих измена дочекала је и да је Хаџић инкорпорира у СГЗ. Но не на начин који ће убрзати њено распадање. Чл. 507 Српског грађанског законика: Задруга је заједница имања и живота између сродника било крвних било грађанских. Сродство није нужно било крвно. Она се морала састојати од минимум два лица, све испод тог броја била је инокосна породица.

Сматрамо да је задруга мешавина[3] између римских облика породице “consortium“ и “familia“.

Римски конзорцијум

Конзорцијум у римљана представљaо је заједницу имовине, живота и рада састављену од неколико десетина чланова. Најчешће браће или блиских крвних сродника са њиховим потомцима. Њихова економска и друштвена основа почивала је на другој подели рада и ниском ступњу развијености. И наша је задруга била нешто слично. Конзорцијум је тај сопственик целокупне имовине, то исто стоји и за нашу задругу. То важи и за остале институте конзорцијума, тј. задруге. Конзорцијум се распадaо. Прво уз помоћ actio familie erciscundae тј. пре закона XII таблица, а после још лакше, јер је сам закон то подстицао. Исто се може посматрати и Хаџићева одговорност за распад задруге. Он је само дао правни облик процесу који се већ увелико дешавао.

Famili-jу  доводимо у везу са задругoм зато што је у њој прилично појачана улога оца породице. Што је у нас била опште позната појава[4]. Обесправљеност жена је у нашој задрузи и касније породици била је доминанта, те је patria potestas итекако постојала.

Располагање задружном имовином

У Србији средњег века, располагање задружном имовином захтевало је у начелу пристанак задругара. У повељама сачувани подаци говоре о томе да се јављају и појединачни акти располагања. Акти учињени од стране породичног старешине. Старешина би обично постајао најстарији син по очевој смрти.[5] Овакви акти могли су бити одбачени од стране деце и сродника.

Срби су дуго сматрали да су отац и синови задругари, и да је породична имовина, имовина синова колико и очева. Дакле жена је маргионализована. Сматрало се да отац не може располагати породичном имовином без пристанка синова, док се не поделе. Такво схватање често је доводило до деобе. У време доношења СГЗ, индивидуалистички тип породице био је у повоју. Понајвише по градовима и паланкама,[6] док је село знало само за задругу. Сама подела на задружну и инокосну породицу у српској кодификацији прилично је нејасна.

Глава или главе задруге били су само primus inter pares, нико није могао отуђити задружну имовину.

Остали чланови задруге били су само уживаоци тих добара. Стога је задруга представљала један својеврстан организам који би се смањивао како би његове “ћелије одумирале“ или растао “рађањем нових“.

Пропадање задруга

Пpoцес пропадања задруга почео је много пре него што се Хаџић и родио. Завршио се тек у току једног века након његове смрти.

У средњем веку себарске задруге често су тежиле да се распадну на просте породице. Цар Душан је томе желео стати на пут и тако у члану 70 свог законика прописује забрану дељења задруге[7]

У Србији почетком XIX века ишло се у правцу ограничавања осипања задругарских породица. Карађорђеве и Милошеве “наредбе“[8] о забрани деобе – нису уродиле плодом. Те забране аналогне су онима из Душановог периода. Разлог зашто се задруга није сасвим распала, рецимо још у XVI веку јесте ропство под Турцима. Логично је да би се, да је све наставило својим током на боље, узвишеније, задруга већ тада почела дефинитивно распадати. Распадање одређених задружних породица карактерише средњи век, а распадање задружног система почиње у XIX веку.

Основни и најлогичнији разлог нестајања задруге јесу нове економске тенденције.

Брак

Склапање брака у пред-хришћанском периоду одвијао се највероватније на два начина, отмицом и куповином девојке. Они историчари који су сматрали да су први бракови склапани отмицом девојке, налазили су да се из отмице развио обичај куповине девојке. Какако свака отмица представља повреду туђе имовине, сваки отмичар – па и отмичар девојке – био је дужан да накнади штету оштећеном, што је било ствар потребе успостављања нормалног односа. Јер, девојка је, барем као радна снага, представљала вредност у очевој кући. Временом се наводно, у све више случајева до жене долазило мирним путем. Унапред уговорена накнада штете претворила се у цену за девојку, а склапање брака добило је облик куповине жене.

Наш чувени етнолог Тихомир Ђорђевић сматрао је да куповина и отмица девојака иду од почетка заједно,једна поред друге. И у време старинских бракова мушкарац није морао долазити до жене најпре само отмицом, па тек после тога доћи на идеју да то може чинити и мирним путем – куповином. Као и све друго човек је и жену могао добити куповином (разменом) или ако је то немогуће, онда отмицом. “ – из два различита узрока –  Куповина, онда кад би успело да се дође до погодбе, отмица онда кад није било изгледа за то. Због тога што су потицале из два узрока, оне су и трајале једна поред друге докле год нису замрле.[9]

Порекло веридбе

Чин склапања брака у XIII и XIV веку,  састојао се из три дела и то: Веридбе, Венчања и Свадбе. Веридба као претходни чин грађанско – правног карактера дошла је од Јевреја. Венчање – обред стављања венаца на главе младенаца, као знак радости и свечаности – представљао је христијанизацију паганског обичаја. У суштини то постаје централни део црквеног обреда склапања брака. Свадба је била пагански начин склапања брака. Према хришћанским обичајама, који су се углавном очували до најновијег доба, нарочито код Срба и Руса.

Минимални узраст за улазак у брак

Према преписаним (преведеним) византијским одредбама Градског законика. Савиног Законоправила, за склапање брака био је потребан узраст од 14 година за мушкарце и 12 за жене. Подразумевало се да одређени степен сродства не постоји, као сметња браку. У Душановом Законику стоји да се брак не сме склапати до “третијега братунчеда“ што би одговарало осмом степену побочног сродства.[10]  Даље се захтевала сагласност супружника, али и родитеља.

Жичка повеља – о ступању у брак

У Жичкој повељи (1220. година, члан 28) од свих могућих брачних сметњи, наведена је само једна. тазбинско сродство. И то са свастиком. Члан 28: Аште кто сватицу трез закон узме, аште буде от властет или от воиник да узимајет ослуху господствујеј по 2 воли, аште ли от убогих, то да узима светитељ половину, а такови да се распуштајут (…).  Пагански обичај венчања ипак се највише и дешавао у пракси. Брак се по Жичкој повељи имао склапати пред парохијским свештеником, који је претходно испитивао да ли постоји каква брачна сметња. Таква брачна сметња могла би бити и јединствена – Забрана брака католика с православком, која постаје ,,кривично дело“ Душановим закоником[11]. Ако католик ожењен православком не би прешао у православље његов брак би се поништавао. Део његовог имања би се додељивао жени и деци , а он би био протеран.

Сталешке препреке код ступања у брак

Забрана брака између меропаха (земљорадника) и влахиње (чобанице), са преласком меропаха у тастов катун, у Светостефанској хрисовуљи изречена је овако: “Србин да се не жени у Власех. Ако ли се ожени у невест (без знања) игуманову, дса се ограби и свеже и он и Влах от кога се буде женил и да се врати без воље опет на отчино место. А који буду страинци и не вазмогу се повратити , ниједан да није војник но вси челатрои.“ Дакле, меропашки син који је, поставши влашки зет, отишао у тастову кућу имао је принудно да се врати на свој меропашки посед. Таст влах имао је да се оглоби и лиши слободе. У случајевима старих домазета, направљен је изузетак: они су могли да остану код влаха, с тим што су морали остати и прећи у слој ћелатора.

Дечанска хрисовуља

У дечанској хрисовуљи изречена је генерална забрана брака меропаха с влахињом, али као lex imperfecta, уз њено свођење на домазетски брак: “Србин да се не жени у Власех; ако ли се ожени, да ју веде у меропахе.“ Разлог ове забране као и оне претходне лежао је у задржавању извесног једнаког односа меропашког и влашког живља.

Душанов законик

После времена Светог Саве и брата му Првовенчаног, тек Душанов законик поново наглашава обавезност црквеног брака. У члану 2 Душановог закона стоји да се властела и други људи: “не жене без благосова свога архијереја, или да се благослове од оних које су архијереји поставили, изабравши их за духовнике“. У члану 3 даље стоји да је забрањено да се свадба прави ,,без венчања, а ако се учини без благослова и упита цркве, такови да се разлуче“.

Свадба

Црква је ишла дотле да дозволи пагански обичај свадбе (јер га је вероватно било немогуће уклонити) али под условом да се претходно одржи црквени обред венчања. ,,Упрошеније“'(упит) била је молба која се упућивала архијереју или духовнику који је имао да испита да ли постоје брачне сметње. Благослов је у себи садржао дозволу за склапање брака. За њим је следио обред склапања брака у цркви, који се састојао из молитви, црквених песама и венчања, као главног елемента по којем је цео обред и добио име.

Обавезност црквеног брака

Цар Душан је у своме Законику, наглажавао обавезност црквеног брака и то из два разлога. Први разлог јесте било старо паганско склапање брака које или није било потиснуто или је после Светог Саве опет оживело.[12] Душан је настојао да сузбије тај обичај, али његова заузетост судбоносним државним питањима[13] скренула му је мисли и делање са тог пута. Други разлог био је до Душана, јер је он  желео да исправи одредбе Властареве Синтагме по којој се брак могао склопити: или благословом, или венчањем, или писменим уговором“. У Србији (вероватно, али не и засигурно) брачни уговор забрањен је од времена Светог Саве. У византији је истоимени уговор забрањен тек једном царском новелом с почетка IV века.[14]

СГЗ и одредбе о браку

Одредбе о браку у СГЗ налазе се у Глави другој Законика, која обухвата и лично и лично-имовинско брачно право, и Главом двадесет осмом, која садржи одредбе о чисто имовинским односима.

Дужности и права супружника

Према чл 60 СГЗ-а права и дужности за супружнике проистичу из брака. Венчање се морало одвити пред свештеником. Морали су бити присутни сведоци. Склапање, развод и поништај брака били су у надлежности Српске Правослане цркве. Ова надлежност цркве у оно време није била неуобичајена и важила је у водећим европским земљама тога времена. Морали су бити испуњени прво материјални (разлика у полу брачних другова и сагласност за ступање у брак) и формални (склапање брака пред свештеником) услови, а поред тога за валидност или могућност брака у опште Законик је предвиђао и непостојање одређених брачних сметњи. Те сметње су се разликовале на оне које су повлачиле апсолутну и оне које су повлачиле релативну ништавост брака. Овако суфистицирано диференцирање није постојало у Душановом законику, који је настао из хитне потребе праксе.

Брачне сметње

Сметње које повлаче уништење брака биле су: Брачност, Малолетство (15 за мушкарце 13 за жене) Разлика у вери, сродство (крвно, код ког је граница била закључно са четвртим коленом и тазбинско које је јако широко схватано, па потом кумство и адоптивно сродство, али само у случају када су рођена и усвојена деца правно изједначена тј. у случају апсолутне адопције) итд. Пошто су ове одредбе индентичне онима из Номоканона Светог Саве и Душановог законика, одредбе о апсолутној ништавости брака биле су исте у XIII, XIV и XIX (наравно са новинама које носи нови век), и све до краја периода у коме је важио СГЗ.

Сметње које су предпоставка за рушљивост брака по СГЗ-у биле су: брак са неурачунљивом особом, заблуда о битним особинама брачног друга, отмица, принуда, брак са особом која је правоснажном одлуком неког од судова проглашена за починиоца неог кривичног дела итд. Пошто је признаван једино црквени брак, пресудну улогу имао је предбрачни испит. Протокол предбрачног испита по некима није се променио до 1933. када је СПЦ мењала неке црквене норме. То повлачи закључак да је наведени испит био исти у време Душана и у време важења СГЗ-а (барем у протоколарном, ако не и у суштинском смислу).

Веридба, венчање, свадба

Три степена ка започињању брака (која су као и у средњем веку била: веридба, венчање, свадба) нису такстативно набројана у СГЗ-у али се подразумевају. Веридба се помиње у одредбама које се односе на накнаду трушкова у случају раскида веридбе која је била могућа обострано, те није повлачила правну обавезу склапања брака (као и у средњем веку). Пуноважан брак који је склопљен по свим духовним и световним правилима (која су била индентична) повлачио је одређена дејства на супружнике и децу.

Нпр. супружници су били дужни да одржавају полне односе, да заједно станују, једно другом буду верни и да се узајамно помажу. Овакве дужности познавало је и средњевековно право али их није санкционисало формалним актом већ брачним правом у материјалном смислу. Постајале су и неке дужности стриктно за мушкарце и стрикно за жене прописане. Основни патријархални погледи и ставови о дужностима жене у кући, око деце итд. исти су и у рецимо Душановом законику (споредном праву) и у СГЗ-у.

Кумство

Кумство је један облик духовног (вештачког) сродства. Ова установа – настала је у прехришћанско време . У току христијанизације, црква је прихватила ову установу давши јој хришћански облик. Првобитно кумство било је изгледа везано за вражду – мирење које је укључивало и споразум да несуђени осветник буде кум првом детету које се роди у кривчевој породици. ,,Убица је уз измирење молио противника да му буде крштени кум. То је, свакојако, једно због тога да би га лакше на мирење приволе, а друго, да би од дотадашњег непријатеља начинио искреног пријатеља“.[15]  Тако је та прастара институција кумства, модификована и измењена у обавезан обичај (,,онај“ сведок, из одредби о сведоцима прилоком венчања био је кум) преживела до данас. (У време Српског грађанског законика кумство није било нешто другачије него данас, барем правно гледано).

Развод брака

Жичка повеља

У Жичкој повељи полазило се од начела неразводивости брака: “ И потому божествени се закон научивше по црковному уставу и предани, и господско (тј. Исуса Христа) запрештеније бист: не разлучати се мужу от жене и жене от мужа.“

Но, с обзиром на то да је и по Светом Писму прељуба[16] представљала бракоразводни узрок,она је као једини изузетак од начела неразводивости ипак унета у наведену повељу: “Светитељем же и господствујуштим запрештенијем божественим запрештеним, нико же дане оставлајет божественого сего закона разве словесе прељубодеинаго.“

Законоправило

У Законоправилу, поред прељубе, наведени су и други разлози за развод брака, преузети из Прохирона, и то: рађење о глави супругу, преверавање, ,,неизвесно или злокрвно одсуство“.

Црква ће ове бракоразводне узроке пронети кроз векове, да би се 1844. нашли у члану 93 Српског Грађанског Законика: ,,Брак законим начином закључени, осим смрти једнога супруга, којом сам по себи престаје, само се из особитих важних црквом прописаних узрока уништити или развести може. Ови су узроци у књизи Кормчији (Законоправилу), која духовним властима за управљање служи, изложени.“[17]

Положај суда

Брак се могао развести само судским путем, из одређених бракоразводних узрока. За самовољни развод била је запрећена казна у стоци према сталешком положају: “аште ли котори будет от властел, уземлет се на нем краљу 6 коњ, аште ли от иних воиник, да узимает се на них по 2 воли“. Развод брака који је био самовољан и његово кажњавање односили су се како на мушкарце тако и на жене: “Женам такожде повелевајем… аште ли котора в преступленије закона впадајет, аште буде од власел, то властелским наказанијем да наказујете се; аште ли от нижих, то противу роду да накузет се.“

,,Отупуст“ супруге

Уобичајено је било да муж просто ,,отпусти“ жену, мада гледано строго црквено – хришћански то је било неприхватљиво, али творац повеље за такав поступак жене сматра, као да је неки вид лудила, те каже: ,,Аште ли о себе сам имет бесновати се оостављајушти својего мужа.“ За самовољну бракоразводницу која има своју имовину предвиђена је имовинска казна, а за ону која је нема телесна: ,,аште има добитак, добитком да аказујет се; аште ли добитка не има , то своим телом да наказује се, јакоже будет изволеније мужа јеје“. За разлику од самовољне бракоразводнице с иметком, која је по исплати глобе имала да се врати мужу, бракоразводница без иметка могла је да доспе у положај робиње: ,,наказав ју, ја ју водит; аште ли не будет јему угодна, то наказав ју, да ју продаст, ако јему годе“.

Вероватно је творац Жичке повеље у релативној економској самосталности жене – поседовању добитка – видео разлог жениног ,,бесновања“, њене дрскости да остави мужа. Лишавањем знатног дела, или целог иметка, жени као да су избијане из главе мисли о остављању мужа, кажњена одузимањем добитка, она више не би имала куд него да се сроди с правним начелом о нераскидивости брака. На жену без иметка није се могла применити имовинска казна, па су за њено брачно дисциплиновање преостајале батине. Жена код које и то средство није помогло, губила је статус слободног човека и продавана је као робиња (отроик).

Санкције одредбе у случају развода

Самовољни бракоразводник имао је да плати глобу и врати жену. У случају да тако не уради чекала га је нова, неодређена световна казна, и казна црквене епитимије. ,,и наказани всаки муж, који будет пустил жену, да ју вазврати в дом свој; аште ли сего не имет послушати, то такови и от божественије цркве да будет завезан, и от господина јеј да не буде у милости.“ Неодређеност и извесна благост световне казне (,,да не буде у милости“) показује да је отпуштање жене било у ондашњем друштву једна појава, која је у народној свести била учвршћена, те иако се законодавац одлучио да јој се супротстави ипак није сматрао за целисходно да се у тој борби послужи оштријим казнама“.[18] Трећи облик самовољног раскида брака творац Жичке повеље видео је у отмици удате жене од стране родитеља или неког другог. И отмичари (бракоразводници) имали су да буду кажњени према своме сталешком положају.[19]

Ипак, творци Жичке повеље добро су знали да прописане казне неће сасећи устаљену праксу или обичај (ма колико неки обичај био лош) , с тога унели су у повељу институт забране склапања другог законитог  брака и институт понављања имовинске казне. Наиме, муж који не би вратио своју жену, него би узео другу, имао је да плати казну – ,,ослуху[20] подобну првој“. Онај који би самовољном бракоразводнику другу ,,жену дао“ имао је да се , као саучесник казни истом казнок, ,,јакоже и пустивии“. Забрана другог брака, после самовољног развода односила се и на жене, те законодавац каже: ,,и женам же сим образом запрештенија да бивајут; да не имат области[21] оставиши својега муже инога узети.“ Други и трећи брак били су дозвољени само после смрти једног брачног друга или после законито добијеног развода. Апсолутна забрана четвртог брака која је у Византији уведена 920. године, била је унета у Номоканон Светога Саве.[22]

СГЗ – развод

Поред смрти и поништаја брака и у СГЗ-у развод је био могућ. Ипак изгледа као да су разлози због којих је жена могла оставити мужа били преписани из Законоправила (и то у члан 94), а реална могућност за тако нешто била је пресликана из оног периода у деветнаести век.

О разводу брака и личним дејствима развода одлучивао је духовни суд, док је о имовинском односима решавао државни суд. Развод брака је за жену, без обзира на кривицу за развод, имао за последицу забрану склапања новог брака пре протека 9 месеци од развода. Речју, ,,сема ак се у међувремену породи, или ако у судском поступку и уз потврду вештака докаже да није трудна“. У овом послдњем случају нови брак могла је склопити тек по протеку 6 месеци од развода (чл. 105) Данас је изузев пар земаља, барем на европском тлу оваква дискриминација немогућа.

Иимовинскоправни односи брачних другова

Прикија – Мираз

Оскудни подаци правних споменика о брачним имовинско правни односима, по коме се брак склапао куповином (или отмицом) жене, упућују на закључак да старо српско право, није знало за установу сличну византијској прикији (миразу). Сама грчка реч прикија у српскословенском језику указује на то да су реч и институт који она означава дошли из Византије. У брачноимовинским односима Жичке повеље не назире се прикија. Наиме, жена која има добитак није жена која је у брак донела прикију. ,,Добитак опомиње на то да је жена могла да у браку сачува и има своје лично имање“. Прикија је у Србију вероватно дошла с Милутиновим продором на византијско тле, прикија која се од тог времена јавља у повељама сасвим се разликује од ранијег жениног ,,добитка“.

Два режима прикије

У Правним споменицима јављају се два режима прикије. По ономе који се налази у повељама муж је био сопственик прикије, па је њом могао да располаже. По одредбама Прохирона које су пренете у Скраћену Синтагму муж није имао право да продаје и даје у залогу добра која су била под режимом прикије.

Дакле, муж није имао право својине на прикији. Ипак он је имао право доживотног плодоуживања. Тзв. Јустинијанов закон давао је једно средње решење : “Аште муж продаст что от женина имаија, а жена умлчит бојешти се мужа својего, а после поиштет, да вазватит јеј все, и да се расипље тази купља.“ По овоме решењу, муж је имао право располагања прикијом, али уз женин барем прећутан пристанак. Најпознатија српска прикија – Милутинов мираз уз Симониду – изгледа ближа оном режиму по којем је муж постајао сопственик прикије. Византијски режим по коме је муж само плодоуживалац прикије није прихваћен у повељама, а ни у тзв. Јустинијановом закону.

У сваком случају чињеница је да су миразна добра чинила засебан фонд у породичној имовини. Исто се лепо види из Лесновске хрисовуље , где једно уз друго стоје (набрајају се као брачна имовина)  баштина, купљеница и прикија[23].

Дакле, удата жена имала је своју имовину различиту од мужевљеве. Душанов законик у члану 46 (првобитном чл. 44 или 41) изједначио је жену са сином и мужем по питању располагања породичном имовином, ако се радило о ослобађању робова али само у инокосној властеоској породици[24]: “И отроке што си кто имају, да их имају у баштину. Такмо што ће властелин простити, и или му жена, и или син, то-зи дајест своободно, а ино ништо.“

Имовинскоправни режим однос мушка и женска имовина

Да је жена властелинка и наравно царица имала изједначен положај (у случају царице и већи) са мушкарцима истог сталежа говори и члан 43: “Да нест вољан господин цар, ни краљ, ни госпожда царица[25] никому узети баштине по силеи, ни купити, ни заменити, разве ако си кто сам пољуби.“

Законски имовински режим према СГЗ је режим одвојености имања. Међутим, полазећи са становишта општег положаја жене у браку и мужевљеве власти, Законик установљава правну претпоставку да је и тада жена мужу као своме закноском заступнику поверила да он бригу о имању носи. Жена је могла неформалном изјавом воље да мужу одузме право даљег управљања њеном имовином. Питање је како би се то одразило на брак, поготово с обзиром на њен потчињени положај. Остало је недоречено како би жена дошла до прихода које је муж у њено име стицао. Изгледа да је као и у доба Краља Милутина муж фактички постајао сопственик женине имовине. Формално правно имао само ususfurctus или евентуално био својеврсни заступник (у смислу правних послова и смислу процесноме).

Предбрачни уговор

Предбрачни уговор није постојао. Али су у браку супружнци могли скалпати различите уговоре. Они су могли регулистати њихове имовинске одосе. Али уговоре који су у складу са јавним поретком, моралом и императивним нормама (повлашћен положај жене, уподобљавање малолетницима, муж је заступник женине имовине идт.). Дакле, чак и када би муж који много воли и надасве поштује своју жену, хтео да је одр. правним уговорима изједначи са собом – позитивно право (које је било својеврсна мешавина црквених и световних норим) у томе га је онемогућавало.

Правни режим мираза

Централни део 28 главе СГЗ (о брачним уговорима) јесте део посвећен миразном режиму. Основно правило било је да се мираз по закону није претпостављао. Да ли је прикија била предпостављена середњевековним прописима прилично је дискутабилоно. Оно што се у средњем веку подразумевало под појмом прикија у СГЗ у је само записано у члану 760. (наравно са извесним модификацијама које носи нови век) Интересантно је да је тада (у деветнаестом веку) муж могао жени дати један део своје имовине у мираз, а под режим мираза би потпадао и поклон који би муж дао жени први дан брака. Овај поклон би остајао у њеним рукама само ако би кривац за развод брака био муж. Муж је за женин мираз одговарао својом имовином, а да ли је иста обавеза постојала и у средњем веку не можемо знати због недостатка извора. Жена је, такође, по СГЗ имала право првенства наплате мужевљевих дугова.

Кривично дело силовања (у браку)

-Силовање као највећи злочин над женом, ван брака и у браку и наношење тешких телесних повреда жени у браку (XIII – XIV век)-

Оскудност одредби о силовању, у односу на исцрпно регулисање отмице одсликало се из византијског права у српско Законоправило. Касније и касније у Скраћену Синтагму. И један и други зборник садржавао је само један пропис. Препис преузет из Прохирона. О силовању заручене девојке: ,,Онај који је туђу вереницу обешчастио – ако уз пристанак девојке, да му се одсече нос, а ако није уз њен пристанак – поред те казне да да и трећи део свога имања оној који је обешчастио.“ Душановим закоником регулисано је силовање властелинке – жене или девојке (владике), како од племића тако и од стране меропаха (себри, власи) “ И који властелин узме владику по силе, да му се обе руке одсеку и нос уреже. Ако ли себар узме по сили владику, да се обеси, ако ли своју другу узме по силе, да му се обе руке одсеку и нос уреже.

Душанов законик

Душан је, изгледа под утицајем са Запада, за силовање прописао знатно оштрије казне од византијских. Он је поред класичне источњачке казне одсецања носа (који је коришћен само код сексуалних деликата ) додао и казну која се изрицала за убиство са директним умишљајем – одсецање обе руке. Ово, када се ради о истом сталежу, но када би силовање над властелинком починио себар казна би била смрт.

Једно од питања које је изазвало највише расправа у вези положаја жене у опште у средњем веку, јесте да ли је и себарка била заштићена од властелина. Ово питање се може наћи и у области статусног права. Пошто је оно инкорпорирано у наш породични законик (јер немамо грађански) овде га и помињемо. Наиме, било је схватања да је тај злочин остајао некажњен. Али како су многи квалификованији људи систематским тумачењем закона дошли до закључка да то одудара од тенденције заштите себарског сталежа. Не можемо, а да се не сложимо са том предпоставком, да је казна ипак постојала и у овом случају. А. Соловјев сматра да је властелин који силује себарку био кажњаван, али блажом чисто византијском казном – одсецањем носа и губитком 1/3 имовине.[26]

Насиље у породици

Питање је како је наш средњевековни законодавац, у опште, решавао питање насиља у породици. Велико је питање да ли је жена уопште и уживала заштиту од кривичних дела силовања. Као и наношења тежих телесних повреда (у браку). Говоримо само о жени јер ,,положај“ детета није ни постојао.[27] Ако узмемо да се под општи опис два наведена кривична дела, узимало да објекат чињења кривичног дела може бити и жена, а субјекат, тј. учинилац себар или властелин, за наношење тежих повреда жени пијани муж би (по Душановом Законику) био кажњен ископавањем ока или одсецањем руке. Док би трезан муж био кажњаван лакшом[28] казном – плаћањем глобе од 3+3 платна (по Бањској повељи). Но због недостатака релевантних извора[29] исте наводе подводимо под – претпоставке.

Убиство родитеља или детета

Но, син који би дигао руку на родитеље доживео би да му се иста рука одсече (по Душановом законику). Ако би случајно или намерно убио једног  од родитеља (или родитељ дете) спаљивао се[30].

Казнителни Законик за Књажевство Србију – брак

Пошто је Казнителни Законик за Књажевство Србију (КЗКС) регулисао наведена кривична дела на начин који је приличио најмодернијим законодавствима онога времена, закључили бисмо да би разматрање одредби о силовању и тешким телесним повредама нанесеним жени по КЗКС представљао мешање у делокруг једне друге гране права, а и захтевао би и сувише простора, ма колико то представљало изузетно битну тему, поготово када се ради о насиљу у породици. Оставићемо само два осврта. Први, КЗКЗ узео је маха тек крајем деветнаестог века, а у време настанка и почињања важења СГЗ-а није ни постојао. Друга: У задрузи жену је могао да претуче муж на очиглед осталих задругара (на пољу, у дворишту имања, улици итд.) и да за то не буде кажњен, јер је то било његово право.

Утврђивање очинства

О утврђивању очинства у средњем веку не може се говорити.

Код утврђивања очинства ванбрачног детета, СГЗ од 1844. године, усвојен је аустријско-германски модел, који је дозвољавао да се очинство утврди.

Дакле у оригиналном тексту законика, тј. без измена и допуна, преузете су одредбе из Аустријског грађанског закона. Тако чл. 130. наше кодификације, који је гласио: “Ко је отац детињи, има право мати доказивати, и сваки онај, кога се тиче, истраживати. На само казивање материно, и доказателства, да је такови завреме прописанога рока смешеније телесно с њом имао, не може се нико за отца детиња огласити, ни у протокол црквени увести, ако сам не признаје.“[31]

Б. Благојевић[32] ту види утицај Сode Сivil-а (због касније допуне 1868. године, на иницијативу тадашњег министра правде Рајка Лешјанина). Наиме, с обзиром на јаче француске таласе у српским правним водама инкорпориран је члан 340 Сode Сivil-а који гласи: “Истраживање патернитета је забрањено. Само у случају одвођења, кад се време одвођења поклапа са временом концепције, отмичар може бити на захтев заинтересованих лица проглашен за оца детињег“, одговарајући измењени члан Српског грађанског законика гласио је “Ко је отац ванбрачном детету не сме се истраживати и доказивати, осим ако је случај одвођења (отмице)…или силовања… па би се време затрудњења подударало са временом одвођења или силовања, а и то само на тужбу оних који се тиче.“ Сумњамо да је ова одредба промењена не би ли се спречиле могуће злоупотребе првобитног принципа. Тиме је, по нас, ово сужавање могућих ситуација које могу довести до процеса утврђивања патернитета само појачало дискриминацију жена.

Неки осврти на положај жена у средњевековној Србији и средини XIX века

Положај жене био је инфериоран и уобичајен за оно време. Неки ставови, чисто патријархални,  према жени, као и табуи одржали су се све до данас. Жене у тадашњој Србији нашле су себи занимања у разним занатима а по највише у плетењу и ткању. У доба насељавања и освајања градова грчких (VI и  VII век) жене су са децом пратиле мужеве спремне да се одмах уселе у новоосвојене куће. Често су им помогле приликом опсада градова (на пример прилоком опседања Солуна)

Тешко је тврдити да ли је положај српске жене у средњем веку био барем подношљив (рецимо онај који су имале властелинке). Жене су рецимо у погледу наследно-правне политике биле дискриминисане. Наиме, постојало је првенство браће у односу на сестре, ћерке су наслеђивале само ако нема браће. Као ублажење овог института постојала је обавеза која обавезује браћу.   Морали су удомити сестре, тј. наставити да живе у некој врсти задруге. Ту је доскорашњи син постао sui iuris, те својеврсни  pater familias који има одређена права, али и обавезе.

Управљање баштином

Даље, ако је жена могла да самовољно управља баштином (као удовица) тј. била самостални субјект права, те имала правну и пословну способност[33] зашто не би имала и процесну. Али удата жена није имала такав либералан положај, а постоји и писани доказ томе и то у Душановом законику чл. 104: “и да се не наведе пристав на жену кади нест мужа дома, и да се позива жена без мужа, на да си да жена мужу глас да греде на суд. У том-зи муж нест крив, догда му даде глас.“. Овим испада да удату жену и кад би примила позив у присутству мужа има он заступати. Патријархални карактер нашег средњевековног законодавства види се и у Призренској тапији где иако се као продавац куће наводи жена (Доброслава) у случају евикције, као евентуална тужена страна наводи се њен најстарији син Првослав.

Оно што је најбитније истаћи јесте, да се не може  слободно тврдити да је удовица имала пуну пословну способност у Србији XIII и ХIV на основу само два сачувана документа. Призренске тапије и уговора о продаји куће у Трепчи. Једно место састављања уговора је развијени трговачки град, а друго средњевековни српски рударски центар. Дакле, какав су стваран положај имале жене у унутрашњости, било у браку било ван дискутабилно је. Поготово положај себарских жена које су чиниле већину у односу на властелинке.[34]

Жена као сведок на суду

У доказном поступку, спорно је да ли је жена могла бити сведок, клеветник (онај који заклињањем тврди нешто на суду, било у служби одбране, било тужбе). Али зато, жена је сигурно могла бити поротник, по нама то се види  из одредбе Законика која се односи на одговорност поротника, која каже: “поротници који оправе неког….. тима поротницима да се не верује – и да се нико од њих – “ни мужи ни жени“, дакле иза глагола “омужити се“ јасно стоји жена, а и упоредним погледом на Будвански статут ова чињеница се само потврђује.[35]

Статусно право и положај жене

Ужасно лош положај жене у Србији средином XIX века има и свој формални доказ постојања (поред небројених, других, материјалних) и то у члану 920 Српског грађанског законика. Ту творац закона каже: “Малолетнима уподобљавају се и сви они ко немогу, или им је  забрањено собсвеним имањем руковати; такови су сви ума лишени, распикуће Судом проглашене, пропалице, презадуженици, кои је имање под стециште подпало, удате жене за живота мужевљева“. Неудата жена са навршеном двадесет једном годином може, као и мушкарац тог узраста, закључивати правне послове не тражећи ничије одобрење (чл.38). Ипак, ту ситуацију видети, на делу у Србији (и то не само у време доношења законика већ и доста доцније) било је јако, јако тешко.

Жена је барем у теорији (формално “на папиру“ тј. по тексту законика) стицала пословну способност по смрти мужа, међутим она није могла да наследи имовину мужа. У суштини СГЗ овде одступа (непресађује) од аустријског изворника и Сode Сivil-а. Реч је о томе да жена у Србији, буквално, имала само “право уживања“. Дакле није имала ius abutendi, већ само ususfructus.[36]

Развод и положај жене

Када би дошло до развода (што је у то време било, тешко изводљиво, а разлози за раскид брака ишли су, неретко, на штету жене) женина правна подређеност би престајала, а рађала би се нова – чисто економска подређеност и зависност.

Дакле, у средњем веку раскид брака могао је поћи на иницијативу жене и само у теорији, био је остварив, ако се задовоље сви црквени прописи, а суд донесе пресуду. Процесно гледано ништа се није променило СГЗ-ом, а женин положај (генерално) померио се колико за дужину детиње стопе. Поједини аутори су сматрали да су жене средином деветнаестог века имале ваљан и добар положај. Са становишта респекта који им се пружао.

Положај жена у паланкама (градовима) и селима

Али то је било само по већим паланкама и у Београду. У унутрашњости, како је Живојин Перић то лепо приметио жена је (поготово у задрузи) била алатка, која нема шта да се буни јер је “збринута“, “има све“, а њено је да ради и да се не буни. Опор и горак укус оставља чињеница да се увидом у одређену релевантну литература, са лакоћом долази до закључка, да је жена, кћи, те сестра у српској породици у опште, на средини деветнаестог века, имала иста она задужења, бавила се оним истим занатима (нпр. ткање) као и у раном феудалном, тако и у Душановом периоду (периоду царства). Властелинке су уживале знатно повољнији положај. Са становишта респекта, као и варошке даме и госпође, младе сестре, мајке кћери богатих трговаца и високих чиновника. Међутим њихов формални, али и фактички положај био је болно сличан.

Епилог

Дисконтинуитет у правном субјективитету која је Србија осетила током 439 година ропства (формално-правно, фактички око 394 године) под Османлијама није се толико одразила на породицу, унутрашња питања. Турци су ако их нису сматрали за битна, препуштали Србима. Свештеници су и даље обављали своје дужности везане за брачне односе широм покорене деспотовине. У периодима погрома права Српске цркве турска власт би суспенодвала, а потом опет активирала. Захваљујући задрузи опстала је породица. Црква је била духовни, а задруга материјални носилац опстанка. У борби за егзистенцију српска породица пролазила је кроз различита искушења. Оно најгоре, јесте што су одређени модерни процеси и токови који су се заједно са зачецима ренесансе јавили у време Деспотовине прекинути након окупације.

Оно што је СГЗ установљавао својим нормама не би тако лако заживело, да није било корена. Тј. да није било наше богате средњевековне правне традиције и културе. Дуго је требало српском друштву да еманципује жене и то неких скоро сто година након доношења СГЗ. Ипак његов значај не треба потцењивати, чак и на пољу породичног права. Поготово што се он, понављамо, није битно разликовао од других грађанских кодификација тога времена.

Временом задруга је прерасла у мноштво инокосних породица распавши се. Захваљујући Милошу Обреновићу Србија никад више није постала феудална. Бројне одредбе из средњег века постале су неупотребљиве. Брак и брачни односи као што смо видели регулисао црквеним правом, упоредо са дејством световног права.

Закључак је да ће многе тековине либералне Европе бити инкорпоринране у српско позитивно право. Подасве након доношења СГЗ, па и оне из области породичног права. Но ретоградност је била доминантна све до половине XX века.

Литература:

---

Индекс:

[1] Иначе у текстовима нпр. Душановог законика не помиње се православље, већ хришћанство, док се католици називају јеретицима

[2] Док су се ови делили на меропахе и власе, релативно аутономан статус имали су занатлије и сокалници.

[3] Својеврстан пример правних транспланта из  римског права.

[4] Исто вуче корене још од средњевековног законодавства по ком би се сину за убиство родитеља унапред знала казна- смрт. То је један од изузетака од новчане казне коју је убица имао платити, у средњевековној Србији.

[5] Овоме иде у прилог и чињеница, да ако би млађи брат задругар био позван на суд он је тај позив могао преусмерити на старијег брата. Чл. 66 о заступању задругара гласио је у Новаковићевом преводу овако: “Братенци који су заједно у јединој куће, када их кто позове на дому, који од њих приде, та-зи да отпира; ако ли га обрете на двору цареву или судијину, да приде и рече: “Дати ћу  брата старијега на суд“, да му да; силе да му не отпирати.“

[6] Паланка – варош.

[7] “И кто се обрете у једној куће или братенци, или отац от синов, или ин кто оделен хлебом и иманијем, и ако буде на једном огњишти, а тем-зи одељен, да работа јако ини мали људије.“

[8] Још коришћено: “заповести“ или “наставленија“.

[9] Т. Ђорђевић, наш народни живот, I, 174, 175; К. Кадлец, 79,80.

[10] И данас у важећем праву (породичном законику) постоји сметња сродства, али знатно ублажена.

Индекс 2

[11] Члан 9: “И ако се најде полуверац узам христијаницу, ако узљуби, да се крсти у христијанство; ако ли се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се да дел от куће, а он да се иждене.“ Иначе само се на овом месту користи реч полуверац, на свим другим местима у законику користи се реч јеретик.

[12] Слободан Новаковић је претпостављао да је “било по народу више различитих духовника и да је закон хтео да вршење венчања обезбеди само онима који би за тај посао били одређени од архијереја, што значи да венчање није могао вршити какав било поп или духовник. Могућно је да су раније злоупотребе дале повода овој наредби“ ( Законик Стефана Душана, стр. 152)

[13] Опасност од надирања Турака, те ратне припреме због тога,  држање новог племства, у новоосвојеним земљама (Епиру, Тесалији, Серској области), под контролом, удовољавање племству у старој Србији (краљевини) која је била незадовољна “скоројевићима“, освајање Цариграда итд. Вероватно су то довољни разлози који су га омели у сузбијању тог обичаја те свадбу имамо и дан данас.

[14] Р. Грујић, Брак, Народна енциклопедија, I 254, 255; А. Соловјев, Законодавство, 102, 103; А. Соловјев, Законик, 172, 173; Д. Јевтић – Д. Поповић,  Лексикон, 60

[15] Вук. С. Караџић, Вукови записи, речник.

Опис кумства

Иначе прво кумство, а ако постоје писани акти, десило се у време прве српске династије Вишеслављевића. Негде на прелазу из IX у  X век. У време владавине Петра Гојниковића (Син Вишеслављевог чукун унука, 6 у низу познатих српских кнезова, много пре Немањићке династије. По Порфирогенитовом De administrato inperio видимо да је пре Немањића постојала ова и барем још једна владарска српска породица, у наведеном делу. У вези Вишеслављевића он каже: “Пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао Цару Ираклију, по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти – кнезови – из његова рода. После извесног броја  година роди се од њих Вишеслав и од њега Радослав и од њега Просигој, од њега Властимир…“ Назив династије је овде изведен јер се не зна име првог српског кнеза (грч. Архонт))

Опис прељубе

[16] Поред општег појма прељубе јавља се и Блуд властелинке: Полно општење које је у Византији од Еклоге било дозвољено само у браку у Душановој Србији ограничено је и у погледу сталежа. То је учињено на основу два прописа из Прохирона. По једном због прељубе удате жене са својим робом, кривцима су се секли носеви и одузимала имовина. По другом жена без мужа (удовица) се због полне везе са својим робом кажњавала шишањем и батинањем. Српски законописци су на основу ова два случаја направили трећи – случај криминалног међусталешког полног општења: “ако ли владика (жена властелинка) блуд учини са својим човеком, да им се обема руке одсеку и нос уреже.“ Блуд у овом сучају не означава полни разврат, него само “дивљу полну везу“; под “човеком“ властелинке подразумевао се сваки поданик на властелинству – меропах, отрок или сокалник.

[17] СГЗ, А. Соловјев законодавство 105; М. Петровић, Крмчија, 34.

[18] Т. Тарановски II.

[19] Жичка повеља: “Аште ли котора родители отемлет се или инем коим сим, то такови да наказует се противу сану својему.“

[20] Ослуха, као назив за казну, изведена је од неслушања закониских наређења. (И. Мажуранић, Приноси, 777)

Индекс 3

[21] Да не имат области, значи да нема власти (овлашћења), тј . да није власна. (исто. 847)

[22] Наравно и од овог правила постоји изузетак, наиме, четврти брак могла је дозволити надлежна црквена власт, али само у вандредним случајевима. (р. Грујић, “Брак“, Народна енциклопедија, I, 225, 256.

[23] Мужевљева дедовина, уговор о купопродаји куће, мираз. Дакле прикија овде, јасно, није улазила у баштину.

[24] Или како би то рекао Стојан Новаковић: “Власт ослобођења Законик даје само властелину самом, жени му или сину, а све друге из те власти искључује. Како и у другим члановима, закон је и овде радио само на утврђењу дотадашњих властеоских и црквених права.“ (С. Новаковић: Законик Стефана Душана цара српског, у обради београдске изд. куће Лирика, Београд 2004)

[25] пошто је познато да српски судови нису судили по Душановом законику

[26] А. Соловјев, Законодавство, 181-183; исти., Законик, 216,217; М. Петровић, Крмчија,41.

[27] Сама чињеница да је слободан Србин могао, све до већег продора хришћанства и цркве која је то забрањивала, продати свог сина у робље, довољно говори о томе  (барем по К. Јиричеку)

[28] Средњевековно законодавство није познавало привремену неурачунљивост (рецимо пијано стање) као елемент биолошке стране + један психолошки елемент, који дају неурачунљивост, а која је основ за искључење кривице, те нема кривичног дела. Исто тако непознат је био институт actiones libere in causa који представља факултативни основ за ублажење казне али не и за њену негацију.

[29] Које су можда и оптимистичне, ако узмемо у обзир да је муж могао “самовољну бракоразводницу“ да “убеди“ да остане и врати је на прилично убедљив “начин“, ништа нас не спречава да оптирамо о закључку да је тај начин “ќомуникације“ постојао на свакодневној основи (у браку) некажњив и слободан.

Индекс 4

[30] Душанов законик чл 96:“Кто се обрете убив оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се та-зи убица иждеже на огњи.“

[31] Хаџић је у Законику препричао и спојио у један чланове 163 и 164. Аустријског Грађанског Законика.

[32] Борислав Т. Благојевић, “Утицај Француског грађанског законика на Србијански грађански законик“, стр. 532,533.

[33] Жена је имала пословну способност, али морали су бити обавештени сумеђни сродници да би дали сагласност да се не позивају на право прече куповине и деца наведена да се слажу (колективистичко-задружни дух)

[34] Но, опет у призренској тапији пише “двор“, а у уговору из Трепче пише “кућа“ тако да је могуће да се ради о властелинки и себарки (можда су бар у развијеним местима, припаднице различитих сталежа биле изједначене, а тиче се правних послова).

[35] К. Јиричек, II, 127; А. Соловјев, Законик, 297, 298.

А закључујемо, да ако је жена могла бити поротник, један од оних који одлучују о рецимо постојању кривичног дела, нема разлога  зашто не би могла бити сведок или клеветник.

[36] Жена је имала само личну службеност плодоуживања. Службеност се гасила смрћу или евентуалном поновном удајом удовице.

Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право Породично право