EU regulativa o robotima i regulacija robotike u Srbiji
Uvod
Razvojem robotike, koja se više ne meri u decenijama, pa ni godinama, stavljaju se pred velike izazove pravni sisteme širom naše planete. Do danas ostaju nerešena pitanja konkretne pravne regulacije robota i robotike. Ovo pravo tek treba da se izgradi i formira, te isto mora pružiti odgovore na brojna pitanja počevši od definicije robota. Tu su i pitanja svojinskih, obligacionih odnosa i sr. građanskopravnih pitanja, pa sve do kaznenog prava (krivično i prekršajno pravo). Ono što bi trebalo da predstavlja osnov ovakvih pravnih sistema jeste Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima koja je stupila na snagu nakon glasanja na skupštini UN dana 10.12.1948. godine. Pored pomenute deklaracije i sličnih regionalnih deklaracija (npr. u EU), skoro svaki moderan ustav sadrži konkretne odredbe o ljudskim pravima koja moraju biti glavna brana zloupotrebi humane upotrebe robota. Rečju pravno na život, slobodu, rad i valjanu pravnu zaštitu postulati su na kojima počiva i Ustav naše države.
No, kako bismo izbegli pravnu analizu nečega što još uvek nepostoji, a to je potpuno funkcionalni autonomni robot (AI humanodini robot) spreman za serijsku proizvodnju i upotrebu u privredi i svakodnevnom životu prosečnog građanina EU ili Srbije, držaćemo se tematike koja proizilazi iz trenutnog stanja i pitanja koje ono rađa, kao što su pravni položaj pametnih, autonomnih robota, pitanje odgovornosti proizvođača i vlasnika robota.
.
Robot je?
Prema Kembridž rečniku, robot je mašina koju kontroliše računar, koja se koristi da bi obavljala automatizovane poslove (https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/robot).
Prema Enciklopediji Britanici, robot je automatski upravljana mašina koja zamenjuje ljudski rad, koja ne mora da liči na ljudska bića po spoljnom obliku ili da izvršava radnje kao ljudsko biće (https://www.britannica.com/technology/robot-technology).
Budući da je robot uređaj ili mašina s višim ili manjim stepenom autonomnosti, te da se kreće i obavlja određene radnje i zadatke, postavlja se pitanje može li se smatrati da je robot u formalnopravnom smislu obuhvaćen institutom opasne stvari.
Da bismo odgovorili na postavljeno pitanje, treba da analiziramo opšteprihvaćenu definiciju opasne stvari. Prvo, treba imati u vidu sledeće:
Zakon o obligacionim odnosima reguliše pitanje odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti, ne definiše pojam opasne stvari.
U pravnom smislu da bi predstavljao opasnu stvar, robot treba da stvara rizik od štete koji se ne može uvek izbeći ni pri najvećoj mogućoj pažnji. Upravo njegova autonomnost i, u budućnosti, sposobnost samostalnog odlučivanja i obavljanja radnji predstavlja potencijalnu opasnost zbog štetnog načina ponašanja robota u datom okruženju. Ako se prihvati da je posredi mašina ili uređaj koji će se u budućnosti svakodnevno koristiti, onda robot, isto kao i motorno vozilo, postaje opasnost od trenutka kada se stavi u pokret. Na takav zaključak navodi čl. 173 Zakona o obligacinim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93, „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja i „Sl. glasnik RS“, br. 18/2020) dalje: ZOO), prema kojem čovek, npr, dok se vozilo kreće, nije u stanju da ga potpuno kontroliše i da predupredi svaki rizik od štete koju ono izaziva. Tako bi imalac robota mogao da se oslobodi odgovornosti kada oštećeno lice, suprotno nameni i svojstvima robota, u situacijama i pod okolnostima kada se to ne smatra uobičajenim i opšteprihvaćenim ponašanjem, stupi u interakciju s robotom, pa pretrpi neku štetu.
U tom slučaju došla bi u obzir primena čl. 177, st. 2 ZOO, po kojem bi se imalac robota mogao pozvati na činjenicu da je do štete došlo isključivo radnjom oštećenog lica. Osim toga, prema stavu zauzetom u sudskoj praksi, imalac opasne stvari je, pored obaveze da stvar održava u ispravnom stanju, dužan i da upotrebu opasne stvari prilagodi konkretnim uslovima.
To znači da održavanje robota u ispravnom stanju treba da omogući njegovo trajno ponašanje u okviru i obimu namene, efikasnog i bezbednog izvršavanja očekivanih funkcija, jer u suprotnom njegov vlasnik ili drugi imalac ne mogu da se oslobode odgovornosti za štetu prouzrokovanu opasnom stvari – robotom.
Prema čl. 179 ZOO, proizvod predstavlja stvar koju je proizvođač proizveo i stavio u promet, a koja zbog nedostatka za koji on nije znao predstavlja rizik od štete po lica ili stvari.
Imalac robota može da bude njegov vlasnik ili lice u čijoj se državini nalazi robot. Lice koje ima faktičku vlast nad robotom bilo bi lice koje nije steklo pravnu vlast nad robotom, već mogućnost da njime raspolaže i da ga koristi u skladu sa zakonitim pravnim osnovom – ugovorom o zakupu, lizingu, ili poverenim dužnostima shodno ugovoru o radu (operater na liniji u fabrici).
Iznad navedene norme ZOO primenjive su i u polju robotike, uz izuzetak slučajeva nezakonite državine koju bi imala lica (učinioci krivičnog dela krađe i srodnih krivičnih dela) koja bez pravnog osnova dođu u posed robota.
Osiguranje od štetnog slučaja
Ne može sa sigurnošću odrediti broj uređaja u upotrebi, kao ni učestalost i obim šteta, zbog čega je često teško odrediti adekvatnu premiju i uslove osiguranja. Iako su svi proizvođači i po Zakonu o trgovini („Sl. glasnik RS“, br. 52/2019) i Zakonu o zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS“, br. 88/2021) dužni da na tržište uvedu isključivo bezbedne proizvode (u ovom slučaju robote), nije uvek moguće isključiti nastanak nekog opasnog događaja. Karakteristike i namena robota su opredeljujući elementi za određivanje vrste i intenziteta opasnosti prilikom njegove upotrebe i interakcije s ljudima. Pod karakteristikama robota podrazumevaju se njegov oblik, veličina, težina, materijali od kojih je izrađen itd, a kada se radi o nameni, bitno je koje funkcije ili poslove robot obavlja, u kojoj sredini i s kim stupa u interakciju – sa ljudima ili sa stvarima.
Što se tiče ZOO odgovornost proizvođača reguliše se samo jednim članom ZOO (čl. 179), koji izričito ne predviđa mogućnost oslobađanja proizvođača od odgovornosti. Međutim, verovatno bi se proizvođač robota mogao osloboditi od odgovornosti za nastalu štetu iz navedenog razloga i po ZOO, jer se on oslobađa od odgovornosti ukoliko dokaže da nije znao niti je mogao znati da stvar koju je prodao ima nedostatak ili osobinu od koje preti šteta i da zbog toga oštećenog nije ni mogao da upozori ili mu preda odgovarajuće uputstvo za upotrebu.
Pravo Evropske unije
Pogledajmo za trenutak situaciju u samoj EU, tj. pravnu regulaciju ove problematike.
Prvi izvor je bio Direktiva 2006/42/EZ Evropskog parlamenta i Veća od 17.05.2006 o mašinama, sa izmenama i dopunama od 15.12.2022. godine (izvor: http://data.europa.eu/eli/dir/2006/42/oj/hrv dalje: Direktiva)
Prema navedenoj Direktivi „Proizvođač” je bilo koja fizička ili pravna osoba koja kostruiše i/ili izrađuje mašine ili delimično dovršene mašine obuhvaćene ovom Direktivom i koja je odgovorna za mašine koje su napravljene ili delimično dovršene u skladu sa ovom Direktivom sa ciljem njihovog stavljanja na tržište, pod svojim imenom ili žigom ili za vlastite potrebe. Ako ne postoji proizvođač kako je navedeno, bilo koja fizička ili pravna osoba koja stavlja na tržište ili u upotrebu mašine ili delimično dovršene mašine obuhvaćene ovom Direktivom smatra se proizvođačem. EU zakonodavac nije specifikovao u posebnom članu robote ili poglavlje Direktive koje bi se ticalo isključivo robotike, ali to je zato što na nivou EU još uvek ne postoji saglasnost svih zemalja članica oko značenja, tj. definicije pojma – robot.
Diplomatski Direktiva se poslužila širokom definicijom i to -„Mašina” znači — sklop koji je priključen ili postoji namena da se isti priključi na pogonski sistem koji direktno ne primenjuje ljudsku ili životinjsku snagu, koji se sastoji od povezanih delova ili komponenata, od kojih je barem jedna pokretna i koje su međusobno spojene za neku posebnu primenu. Dakle odredbe direktive bile su primenljive i na robote.
Kada se došlo do stanovišta da je Direktiva ograničena u svojoj primeni, baš iz razloga preširoke definisanosti pojmova u EU je stupila na snagu Uredba (EU) 2023/1230 Evropskog parlamenta i veća od 14.06.2023. o mašineriji, te o stavljanju van snage Direktive 2006/42/EZ Evropskog parlamenta i Veća i Direktive Veća 73/361/EEZ https://eur-lex.europa.eu/eli/reg/2023/1230/oj (dalje Uredba) No pogledajmo kako uredba tretira gornju tematiku. Ako postoji mogućnost da će mašine ili srodne proizvode upotrebljavati potrošač, odnosno neprofesionalni korisnik, proizvođač bi u konstrukciji i izradi proizvoda trebalo da uzme u obzir činjenicu da potrošač nema jednako znanje i iskustvo u rukovanju mašinama ili srodnim proizvodima. Isto važi za mašinu ili srodni proizvod koji se obično upotrebljava za pružanje usluge potrošaču. Odnedavno se na tržište uvode naprednije mašine koji manje zavise od ljudskih operatera (misli se na robote). Takve mašine (u našem slučaju roboti) izvode definisane zadatke u strukturiranim okruženjima, ali u tom kontekstu mogu da nauče da izvode i nove radnje i postanu autonomniji. Dodatna unapređenja mašina, koja već postoje ili se očekuju, uključuju obradu informacija u stvarnom vremenu, rešavanje problema, mobilnost, sisteme senzora, učenje, prilagodljivost i sposobnost rada u nestrukturiranim okruženjima (na primer na gradilištima). U Izveštaju komisije o uticaju veštačke inteligencije, digitalne imovine i robotike na sigurnost i odgovornost od 19. februara 2020. navodi se da pojava novih digitalnih tehnologija kao što su veštačka inteligencija, digitalna imovina i robotika donosi nove izazove u pogledu sigurnosti proizvoda. U tom izveštaju izvodi se zaključak da postojeće zakonodavstvo o sigurnosti proizvoda, uključujući Direktivu 2006/42/EZ, sadrži niz nedostataka u tom pogledu koje je potrebno rešiti. Stoga bi ovom Uredbom trebalo obuhvatiti sigurnosne rizike koji proizlaze iz novih digitalnih tehnologija.
Rezultat razvoja mašinskog sektora je sve češće korištenje digitalnih rešenja, te u projektovanju mašina uloga softvera postaje sve važnija. Zbog toga je potrebno prilagoditi definiciju mašina. U tom pogledu bi mašine kojima nedostaje samo učitavanje softvera kako bi se omogućila posebna primena mašiine koju je proizvođač predvidio i koja podleže postupku ocenjivanja usklađenosti trebalo bi biti obuhvaćene definicijom mašine, a ne definicijom srodnih proizvoda ili delimično završenih mašina. Pri projektovanu i izradi i sastavljanju uputsva za upotrebu proizvođač predviđa, uz pravilnu upotrebu robota, i svaku njegovu razumno predvidivu nepravilnu upotrebu. Robot-proizvod mora biti projektovan i izrađen tako da sprečava nepravilnu upotrebu ako takva upotreba može stvoriti rizičnu situaciju ili štetu. Prema potrebi u uputsvima za upotrebu korisnik bi trebalo da bude upozoren na načine na koje se robot ili srodni proizvod ne sme upotrebljavati, a za koje je iskustvo pokazalo da su mogući. Članom 10 Uredbe. obveze proizvođača postoje:
- kad stavlja robota na tržište ili
- ga pušta u upotrebu,
Nadalje, članom 10 Uredbe insistira se da proizvođači osiguravaju da je robot projektovan i izrađen u skladu sa bitnim zdravstvenim i sigurnosnim zahtevima koji su isto navedeni u predmetnoj Uredbi. Pre nego što se robot pojavi na tržišu ili pre nego što se pusti u rad u na primer – u fabrici proizvođač MORA da sastavi tehničku dokumentaciju utvrđenu Uredbom, konkretno članom 25 Uredbe. Član 20 Uredbe upućuje na institut koji postoji i u srpskom pravu, a to je institut ,,saobraznosti robe’’, u ovom slučaju robota. Dakle pretpostavka je EU zakonodavca da je robot projektovan i da su sve karakteristike usklađene sa ovom Uredbom i da proizvođač prihvata područije primene Uredbe (teritorija EU), od dana objave u Službenom listu EU. Član 43 Uredbe ukazuje na odredbu po kojoj tržišna inspekcija zemlje članice vrši nadzor nad sporvođenjem normi ove Uredbe. Drugostepeni organ je Evropska komisija. (u srpskom pravu drugostepeni organ bilo bi Ministarstvo Trgovine, a nakon toga Upravni sud u upravnom sporu kada su iscrpljena pravna sredstva u upravnom postupku). Članom 50 Uredbe EU sankcionisanje privrednih društva predstavnika i distributera robota ostavljeno je svakoj državi članici ponaosob da odredi. U našem slučaju to su privredni prestupi i prekršaji, za koje se kazne kreću i do 2 miliona dinara (npr. član 68 Zakona o trgovini) ili individualne naplate štete u parničnim postupcima, gde sume mogu biti znatno veće (povreda na radu od strane robota i sl.).
Pravo Republike Srbije
U sprskom pravnom etru još uvek ne postoji Zakon o robotima, no postojeća zakonska regulativa može se primeniti na pravno polje robotike. Počelo bi se od Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Sl. list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Sl. list SRJ“, br. 29/96 i „Sl. glasnik RS“, br. 115/2005 – dr. zakon) , pod čije odredbe pravna priroda robota i pripada. U srpskom pravu robot je stvar i to pokretna. Iz istog Zakona proizilazi da bi vlasnik robota fizičko lice, preduzetnik ili privredno društvo imao pravo svojine saobrazno članu 4 iznad navedenog zakona, tj. da koristi robota u skladu sa njegovom prirodom i namenom. Robot bi mogao da bude predmet i svojinske i državinske tužbe, te ostalih srodnih stvarno-pravnih pitanja. U smislu radnopravnih normi robot bi predstavljao ,,sredstvo za rad’’, u privrednom pravu mogao bi biti predmet stečaja (deo stečajne mase), shodno finansijskoj zakonskoj regulativi robot je osnovno sredstvo (pokretna stvar iako je pričvršćena za npr. proizvodnu liniju, jer ukoliko se može ukloniti sa nepokretnosti može isključivo predstavljati pokretnu stvar) koje podleže poreskim i računovodstvenim propisima (amortizacija, više vrsta poreskih dažbina itd.).
Robot bez prepreka (pozitivnopravnih) može biti predmet univerzalne ili singularne sukcesije (Zakon o nasleđivanju ((„Sl. glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015), Zakon o obligacionim odnosima). Konkretno robot može biti deo zaostavštine zakonskog ili zaveštajnog ostavioca. Takođe robot može biti predmet kupoprodajnog ugovora, kako onog između fizičkog lica i trgovca, tako i onog kupoprodajnog ugovora koji spada u vrstu ugovora u privredi (DOO iz Srbije kupuje od AD iz inostranstva liniju robota za proizvodnju u svojoj fabrici).
Zakon o trgovini, poglavlje Svojstva robe, tj. član 27 kada se primeni na domen robotike daje sledeće značenje, robot bi morao da ispunjava sve uslove zdravstvene i opšte bezbednosti po ljude, sve tehničke zahteve, uslove u kojima je dopremljen do potrošača, način na koji je obeležen, da li je stvoren uz poštovanje pravila o zaštiti životne sredine. Dalje odredbom člana 29 proizvođač, distributer i/ili trgovac morao bi da poseduje valjane isprave o samom robotu koji je predmet prodaje, bilo da se radi o minijaturnom robotu koji autonomno obavlja određeni posao u vašem domaćinstvu, pa sve do složenih robotskih sistema koji se primenjuju u teškoj industriji ili ekstraktivnoj industriji. Ta isprava morala bi da sadrži sve insignije proizvođača, precizne tehničke podatke kako je robot nabavljen, lot broj, podatke o težini, svojstvima, ceni i sl. i naravno obavezno uputsvo za upotrebu! Roboti koji bi se prevozili samo tranzitno kroz Srbiju ili isporučivalli u neku srpsku fabriku morali bi da poseduju svu neophodnu dokumentaciju za svojstvo stvari koja je u tranzitu ili koja se isporučuje franko skladište kupca. Isprave moraju biti predate nadležnom organu na uvid (carina, inspekcija) u originalu i kopiji. Zakon o trgovini dozvolio bi da podaci o robotu budu izdati i u formi elektronskog dokumenta overenog kvalifikovanim elektronskim potpisom.
Članom 31 Zakona o trgovini trgovac bi bio primoran da prilikom izlaganja robota u prodajnom salonu, na izložbi i sl, istakne i oznaku poverenja na istom, što recimo predviđaja i iznad navedena Uredba EU, pa tako nema potrebe da se menja Zakon o trgovini, zato što on to već predviđa. Članom 32 pomenutog zakona svi robotički resursi koji bi se našli na tržištu Srbije morali bi da sadrže deklaraciju, o svim bitnim svojstvima robota, kao i isticanje korišćenog softvera, bezbedonostnih odrednica i sl. Još jedan izvor prava u Srbiji mogao bi se bez ikakvih ustava primeniti na robotske proizvode, a to je Zakon o zaštiti potrošača. Prodavac (trgovac, distributer, generalni zastupnik i sl.) imao bi dužnost obaveštavanja kupca pre zaključenja ugovora. Članom 12 istog zakona predviđeno je da recimo trgovac pre zaključenja ugovora o prodaji robota, potrošača na jasan i razumljiv način na srpskom jeziku ili jeziku nacionalne manjine, u skladu sa zakonom, obavesti o: osnovnim karakteristikama robota i načinu na koji će ga isporučiti kupcu i staviti u pogon, bilo da se radi o vašem domaćinstvu ili fabrici koja koristi složene robotske sisteme velike imovinske vrednosti.
Članom 45 istog zakona prodavac bi bio dužan da potrošaču preda robota i ispravu na osnovu koje se robot može preuzeti, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana zaključenja ugovora, ako nije nešto drugo ugovoreno u samom ugovoru. Kao i kod Zakona o trgovini i u Zakonu o zaštiti potrošača insistira se na tome da je prodavac dužan da potrošaču preda uputstvo za upotrebu, montažu i druge informacije kojima bi se potrošač upoznao sa svojstvima robota s obzirom na njegovu prirodu, svojstva, namenu i to na srpskom jeziku na jasan i razumljiv način. Zakon o zaštiti potrošača insistira i na institutu saobraznost robe u trenutku preuzimanja robe. To znači da sva ona svojstva iz deklaracije robot mora ispunjavati u momentu kada se predaje domaćinstvu ili privrednom društvu (fabrici) na korišćenje. Po članu 52 Zakona o zaštiti potrošača proizvođač robota bio bi odgovoran za nesaobraznost robota ugovoru koja se pojavi u roku od dve godine od dana prelaska rizika na potrošača. Ako nesaobraznost nastane u roku od šest meseci od dana prelaska rizika na potrošača, pretpostavlja se da je nesaobraznost postojala u trenutku prelaska rizika, osim ako je to u suprotnosti sa prirodom robota i prirodom određene nesaobraznosti. Teret dokazivanja da nije postojala nesaobraznost snosi prodavac. Svi roboti distribuirani u Republici Srbiji morali bi da poseduju dokument o garanciji tj. garantni list u skladu sa članom 53 Zakona o zaštiti potrošača, i ovde zakonodavac izričito ističe da se ne može kakav drugi dokument koristiti (recimo fiskalni račun) već uz kupljenog robota moraju vam izdati ispravu koja bi se zvala ,,Garancija’’ ili ,,garantni list’’ i to overenu i potpisanu od strane ovlašćenog lica.
Ukolko bi robot usled kvara povredio ljudsko biće ili imovinu trećeg lica ili kupca, svaki od navedenih subjekata imao bi pravo na naknadu štete u skladu sa odredbama ZOO. Kako bi se izbegle zloupotrebe zakonodavac je članom 59 Zakona o zaštiti potrošača predvideo da oštećeni ima pravo na naknadu štete ako dokaže da je pretrpeo štetu, da je robot imao nedostatak i da postoji uzročna veza između tog nedostatka i prouzrokovane štete.Članom 60 propisano je da bi proizvođač robota odgovaro za štetu nastalu od proizvoda sa nedostatkom bez obzira na to da li je znao za nedostatak.Član 62 omogućava, na primer da i proizvođač i trgovac budu solidarno odgovorni za štetu. Nadzor vrše tržišni inspektori, sankcije se i u potrošačkim sporovima kreću do 2.000.000 dinara. S obzirom da zakonodavac pokušava da nametne vansudsko poravnanje iz određenih razloga, to ne treba da brine potrošača, jer on će uvek dok je Ustava i zakona imati pravo da svoja prava zaštiti i pred sudom, ali i obrnuto distributer (eventualno domaći proizvođač) robotskih uređaja ima identična prava. Rečju to što postoji član 149 tj. skup normi sadržanih u članovima Zakona o zaštiti potrošača od čl. 149 do čl. 167. ne znači da je sudska zaštita isključena što je napomenuto i podvučeno odredbama člana 168 istog zakona, a pominje se i u članu 148 predmetnog zakona.
Zaključak
Pozitivno pravo Republike Srbije spremno je za uvoz (pa čak i proizvodnju) robota, opremljenih softverom koji im daje određenu autonomiju. Donošenje zakona o robotici u periodu između 2025-2030 godine bilo bi poželjno. Sudska praksa još uvek nije izgrađena, ali u decenijama koje predstoje, verujemo, postojaće više sentenci Vrhovnog suda Srbije koje se bave ovom tematikom i koji će dati konačan sud ili stav o ,,pravu robotike’’.
Izvori:
Izazovi pravnog regulisanja robota i osiguranja od šteta prouzrokovanih njihovom upotrebom, prof. dr Slobodan O. Jovanović, Beograd, 2018. godine.
Obligacije i ugovori skica za zakonik o Obligacijama i ugovorima, prof. dr Mihailo Konstatinović, Beograd 1969. godine.
Zakon o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93, „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja i „Sl. glasnik RS“, br. 18/2020)
Zakon o trgovini („Sl. glasnik RS“, br. 52/2019)
Zakon o zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS“, br. 88/2021)
Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa („Sl. list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Sl. list SRJ“, br. 29/96 i „Sl. glasnik RS“, br. 115/2005 – dr. zakon)
Uredba (EU) 2023/1230 Evropskog parlamenta i veća od 14.06.2023. o mašineriji, te o stavljanju van snage Direktive 2006/42/EZ Evropskog parlamenta i Veća i Direktive Veća 73/361/EEZ
Direktiva 2006/42/EZ Evropskog parlamenta i Veća od 17.05.2006 o mašinama, sa izmenama i dopunama od 15.12.2022