Uncategorized » Српске земље од VII до XII века

Српске земље од VII до XII века

Српске земље од VII до XII века Иако постоје оскуди извори о истим. Материјални извори несуњиво показују да су оне постојале.

Насељавање Балкана

Јужнословенска племена (Словенци, Хрвати, Срби, Македонци и Бугари), насељавала су Балкан током целог VII века. 

Процес насељавања трајао је дуго. У почетку то су биле само мале групице које су прелазиле границу дуж Дунава пљачкале, пустошиле и потом се враћале изнад границе где су се привремено настанили. Обилније насељавање од 600 – 641 године завршило се забелешком једног византијског писца: ,,Словени имају сталне и организоване насеобине унутар балканског полуострва“.

Извори

Први извори о насељавању јужних Словена могу се пронаћи у грчким,  арабљанским, франачким и млетачким изворима. 

Јужнословенско племе Срба населило је густе шуме данашње Шумадије, територију око Неретве, Цетине, целу Далмацију, област македонске Грчке тј. широк појас од Јадрана до Дунава и Саве. Пристигло српско племе у саставу јужних Словена није формирало кохерентну, хомогену заједницу, већ су Срби добијали називе по местима које су населили (Раси, Дукљани, Неретљани тј. Дукљани у близини римског града, Неретљани у долини Неретве, Раси по граду Рас) О овоме несумњиво говори и  Константин Порфирогенит у свом делу “De Adminisrando Imperio”.

Одсудност IX века

Тешко је говорити о постојању државе Срба у VII и VIII веку. Прва српска држава настаће тек средином IX века. Током два века која су претходила настајању српске државе Срби нису били јединствени. Ниједно племе Јужних Словена није било јединствено.

Међутим Прокопије чак пише: ,,Овим племенима, Склавинима и Антима, не влада један човек, него од старине живе у демократији“.    Разједињена племена која су насељавала Захумље, Травунију, Дукљу, Босну и Рашку била су тако страсна у међусобним борбама да су својим непријатељима олакшавали подоста. Јужни Словени, а и српско племе у оквиру исте досељене групације, било је лак плен Хунима, Обрима (Аварима), Бугарима и Византинцима, а у неким местима и временским тренуцима Млечанима и Францима.

Један оберски вођа Бајан затражио је од Срба 578. године да му се покоре и признају врховну власт, по византијским изворима одговор је гласио: ,,Који је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинит да се покоримо? Та ми смо се научили да владамо туђом, а не други нашом земљом. А то друкчије не може бити док траје ратова и мачева.“

Све што нису знали Срби су научили у својој новој домовини, било од Византинаца или Млечана.  Савремене ратне вештине (за оно време) научене су већ крајем VII века, док је вештина дипломатије научена знатно касније.

Државно и друштвено уређење у Срба, као једног од јужнословенских племена

Владалац је био врховни војсковођа, судија народа, који је заступао и пред иноплеменицима . Његова се престоница звала Двор или Столно место.

Титула кнеза

  У свечаним приликама седео је кнез на престолу својих предака, за који се везује нека врста прадедовског култа. Непознати су спољни знаци владалачког достојанства. За сигурно се зна да је у владарске инсигније српских кнезова спадало златно копље које су они држали у руци, а које су од њих после преузели угарски краљеви.

На српском двору почасна звања су била: жупани, старешине жупа, те постелник, ворник, чувар печата, заставник. У српској покрајни Босни јавља се титула бана која ће после када се Босна осамостали добити на већем значају. Имамо ту још и псаре и соколаре. У Србији је неко прво морао бити жупан па тек онда кнез.

Жупани

ко је припадао онима од жупана, само му је кнез могао дати ту почасну титулу (нпр. кнез Властимир жупану Крајни). Владалачке породице или  боље рећи лозе настајале су сигурно прво у облику жупанских наследних породица које су полако стицале моћ и утицај над осталим жупанским породицама и суседима.

У Србији жупани управљају земљом у одсуству врховног владара. Но ту се и јавља један парадокс. Наиме зна се да је Дукља била призната српска земља 1077. године. Међутим у XII веку јачање Рашке, у којој је највећа титула временом постала –  Велики жупан, довело је до тога да титула великог жупана буде јача и утицајнија од старе кнежевске титуле. 

Жупану је био потчињен сатник, који је поред жупана био задужен за скупљање пореза. Касније као скупљач пореза јавља се казнац, а сама реч говори о пооштравању пореске политике српских кнежева и доцније великих жупана.

Власт владара ограничавали су њихови саветници, дворски достојанственици и народне скупштине. У старој Србији постојале су две скупштине: државни сабори за читаву земљу и скупови појединих жупа. На скуповима жупа или њених појединих делова расправљале су се ствари мање вредности, често су ови скупови били у вези с каквом локалном законском одредбом, а на њима су првобитно учествовали сви слободни људи жупе. 

Право суђења

Право суђења имали су владалац, жупани и сатници. У обичајном праву налазио се известан број институција које су се једнако називале код свих словенских народа. Тако реч сок, тужилац или потказивач приликом какве крађе, познати у правима свих Словена. Свод је значило доказивање порекла код сумњиве куповине  на пример стоке. Казне за разне прекршаје плаћале су се у стоци, коњима воловима и то по дуодецималном систему (по 2, 6, 12 комада) и тај се обичај негде  одржао и до  XIV века.

Робови у Србији

Робова у српским земљама још од периода насељавања било је много. Приликом насељавања затечено илирско и Ромејско становништво брзо се споразумело са новим господарима, али један знатан део претворен је у српске робове. Слободан Србин могао је продати сина, пасти у дужничко ропство или ропство због јемства. Робови су се продавали после сваког ратовања између племена, а исто тако и после сваког успешног пљачкашког похода на мору или копну. На пример у поклону који су Властимирови синови послали бугарском владару Борису била су и два роба.

Животне прилике

Животне прилике старог  времена биле су такве да су се породице нерадо делиле и да су очеви, браћа, синови, зетови и унуци са женама, и децом остајали често на једном заједничком имању. Овакав систем задруга задржао се у Србији све до почетка XX века. 

Крвна освета

У доба када су племенске размирице и крвна освета биле интезивне имало је, поред крвног, сродстава велику вредност и склопљено вештачко сродство. Један облик било је побратимство, а други облик било је кумство које се често спомиње у уговорима о миру и мирењу крвне освете. 

Верује се да су Срби у почетку живели  у полигамији, а моногамија се учвршћује и полигамију искорењује тек у XII веку. 

Срби су живели искључиво у кућама, а ,,огњиште“ доминира у свакој породици. 

Храна

Храна је била разноврсна: Хлеб, погача, млеко, месо и сир. Онда долазе шљива, орах, вишња као неке од многих воћки које су Срби користили у исхрани. А од затеченог ромејског становништва уче се и узгајању винове лозе. 

Положај жене

Положај жене био је инфериоран и уобичајен за патријархални систем тог времена. Неки ставови, чисто патријархални,  према жени, као и табуи одржали су кроз долазеће векове. Жене у тадашњој Србији нашле су себи занимања у разним занатима, а по највише у плетењу и ткању. У доба насељавања и освајања градова жене су са децом пратиле мужеве спремне да се одмах уселе у новоосвојене куће, а често су им помагале приликом опсада градова (на пример приликом опседања Солуна) 

Имовинско добро

У Србији је преовлађивао појам имовинског добра које је остављано у баштину (од башта = отац)  потомству. Добро прародитеља звало се дедовина. Необрађивана земља звала се ледина, а становање веће групе људи са земљом која се обрађује звало се село. Гајила се стока, поред коња  и оваца гајиле су се и свиње. 

Лов

Лов је преовлађивао и тада, а та вештина изучена је и доведена до савршенства још у прапостојбини (званична историја познаје три теорије о пореклу Срба, тј. старој постојбини, речју једна представља територију данашње Пољске, друга источне Немачке и трећа западне Украјне). Касније српски кнежеви, жупани и краљеви неговали су ову традицију симболичним ловом са соколовима. 

  Морепловство је било нарочито развијено код Неретљана и Захумљана. Њихови бродови били су брзи, и лаки за маневрисање. У њих је могло да стане највише 40 људи. 

Угледни људи носили су накит од злата и сребра, а сиромаси од бронзе. Трговина је била сасвим незнатна.  У Србији је у обрту био златни византијски новац, а мање сребрни и бакарни. Наравно са настанком првих држава и каснијим уздизањем српске државе за време Немањића ковани новац српских владара замењује потпуно византијски.

Поседници стоке били су најбогатији људи, а особито баш сами владаоци. Код Срба је у доба првобитне заједнице било распрострањено плаћање у кожама, а са развојем друштва и настајањем првих држава, замењено је кованим новцем. О развоју робноновчане привреде у тим раним периодима има мало чврстих и поузданих података. 

Пагански Срби примају хришћанство

Срби су као и остали Јужни Словени били пагани. Ту је већ поменути Врховни Бог Перун. Поред њега у српској предхришћанској вери постојали су и разни идоли, кумир кап или капиште и балван које се код Срба у старим повељама јавља као назив за делове земљишта као и име тврђаве Болван, сада Бован код Алексница. Мала бића одржала су се до данашњег дана у празноверици.

Нимфе и речни духови

Нимфе и речни духови које Прокопије спомиње, духове извора, река, потока, шума, планина, облака и мора који су се замишљали као женски и називали су се виле. Виле су лепе вечно младе девојке у лакој белој одећи дуге, низ леђа и прси распуштене косе, слатка гласа и покаткад наоружане стрелама. Певајући љупке песме оне су по паганским србима ноћу играле коло на планинарским ливадама и врховима.

Сјени

Веровало се и да свака кућа има свог духа који је штити, он се звао сјен, могао је бити живи човек, пас или змија. Исто тако имају своје сјени језера, планине и шуме.   Уз то долазе још и ,,зли дуси“ који постају преображајем живих или мртвих људи. Веровање у вукодлаке било је распрострањено и код други европских народа. Словени су веровали и у вампире. Ту имамо и веровање у разне животиње, а култ змије био је распрострањен и у Срба. 

У велико су поштовани: орлови, соколови и лабудови, а говорило се да је добар знак кад их човек сања.  Тадашње паганско свештенство у својим редовима имало је гатаре, видаре (лекаре) и чаробњаке. Код старих Срба обичај је био да се мртви спаљују и сахрањују на једном месту док им је друга гробница била на другом месту празна. Да би умилостивили разна бића Срби су им неретко приносили жртве. На жртвенику би се нашле многе животиње. 

Постоји много других бића, па и култ обожавања небеских тела.

Када Срби примају Хришћанство

Не постоје тачни и недвосмислени подаци о томе када и како су Срби примили хришћанство. Константин Порфирогенит тврдио је да су јужни Словени, а међу њима и Срби, хришћанство примили још за време цара Ираклија (седми век). Са оно мало оскудних података мишљења смо да су Срби хришћанство примили превасходно тако што су покрштавање наших паганских предака извршили западни мисионари који су своје деловање почињали из приморских градова Далмације и Дукље. Јужна Србија (територија од Шаре па све на југ долином Вардара) која је била често окупирана од стране Бугара или Византинаца, све до Милутинових војних похода примила је хришћанство директно од хеленског становништва, својих суседа, пријатеља, а неретко и непријатеља. 

Више таласа пријема Хришћанства

Што се тиче осталих Срба мишљења смо да су хришћанство примили у више ,,таласа“, те да се хришћанство није одмах прихватило и да је у почетку то била само дворска религија. Дуго је у народу остало разних паганских веровања и обичаја, а многи су се стопили са хришћанским и тако опстали и дан данас.

Јужне српске државе

 На југу у Зетском и Хумском приморју романски утицај је још јачи. Византијски утицај може се наћи у формирању нових епископија под Филиписком митрополијом: Србија и Друговићка под Солунском и Језерска и Радовишка под Лариском. Да је хришћанска мисија међу тим Словенима и успела,  види се најбоље и по томе што је из словенских редова изашао и патријарх Никита.

 Неретљани су дуго времена одбијали да промене своје гусарске навике и уопште свој начин живота. Нарочито су били противни хришћанству, у коме су гледали само средство за своје потчињавање. Порфирогенит је оставио спомен да су Неретљани чак били прозвани и ,,поганима“, (…) ,,стога што нису пристали да се покрсте у оно време, кад су се крстили сви Србљи“. Цар Василије I, најзад, успео је да их ,,убеди“. Притешњени, Срби из Неретве послаше једно посланство цару и затражише крштење, а он им посла свештенике те их тако преобрати и прими под заштиту. 

Делање Ћирила и Методија

Након судбоносног деловања Ћирила и Методија, те ученика Климета   прво у Моравској а потом и међу Србима, Срби масовније примају хришћанство, а захваљујући њиховом ученику Климету отворила се и прва школа словенске писмености и хришћанског образовања. Школа се налазила на Охриду. Од тада, па надаље Рашка са Босном и добрим делом Дукље или како би смо то математички рекли 80% српских земаља окреће се једном за свагда источној школи хришћанства, касније православљу (након велике шизме 1054. год) православљу се окреће и племе Бугара. Племена Словенаца и Хрвата оптирају католичанство. Ћирило и Методије подарили су и прво писмо глагољицу, а Климент ћирилицу. Први споменик писан тим писмом на старословенском датира из X века. 

Велика шизма

Када се већ у X веку знало да ће доћи до раскола у хришћанству, Рашки двор држао се Византије, а народ се колебао. Када је хришћанство потпуно пробило паганске уставе и почело незаустављиво и у највећем интензитету да надире у Рашку средином и крајем X века народ од тад одувек остаде православан. Сигуран доказ да су широке масе прихватале православље говори и чињеница да се обред и језик богослужења од тад одвија са елементима српског и народног језика. Тако је Према Дукљи која је била у приморју католичка, а у централним и планинским деловима православна, Рашка у XII веку стајала чисто православна. 

Рашка

Прва српска држава

Српске земље од VII до XII века. Срби су за кратко научили бродарске вештине, развили и довели до савршенства систем освајања градова, оруђа и оружја која су се том приликом користила. Наравно исти нису били спремни за формирање јединствене српске државе, па самим тим и једне јединствене војске, али су тада почели да бивају све присутнији фактор како на мору тако и на копну. Разједињена српска племена била су до IX века под влашћу Бугарске и Византије наизменично.

Први владари

Цар Константин почиње низ (у свом делу ,,О управљању царством)“ српских владара са кнезом Вишеславом (око 780. н.е.) и његовим сином Радославом. О њиховој владавини има јако мало података, све до тренутка када на сцену ступа Вишеслављев унук Властимир – кнез српски. Верује се да Вишеслављеви потомци са њим воде порекло од првог српског жупана (архонта) који је повео и наравно довео Српско племе у једној од сеоба Јужних Словена на Балкан, а из прапостојбине. 

Стожер новог отпора у периоду прве половине IX века била ја Рашка. Борбе између Рашке(Властимир) и Бугарске(Пресиам)  836-852. године, постају најинтензивније у периоду од 840. до 850. године. Рашка је успела да задњих година овог рата постави снажну границу дуж Мораве и на Косову.

Проширење Рашке

Последњих година рата могуће и 850. године кнез Властимир удао је своју кћер за жупана Травуније Крајину и тиме проширио Рашку и на тај део српских земаља, а Константин Порфирогенит чак говори и о томе како су након тог чина потомци овог жупана који је за живота добио и титулу кнеза, остали верни кнежевима Рашке. Властимир добија синове Мутимира, Стројимира и Гојника. А са друге стране границе Пресиам добија сина Бориса. 

Први сукоб и пораз Бугарске војске

У Рашкој су након смрти њиховог оца Властимира власт преузели његови синови Мутимир Стројмир и Гојник. Наравно као најстаријем Мутимиру припадало је првенство власти, тј. два млађа брата била су му подређена. Временом и Борис напада Србију настављајући тиме ратоборну политику свога оца. У једном тренутку улази у Србију, лично предводећи војску, не зна се где се тачно одиграла пресудна битка али су Бугари принуђени на повлачење, а кан Борис заробљен и испраћен до бугарске границе.

Унутардинастички сукоби у Рашкој

Но, ни Рашка тад није била претерано јака држава, те радо прихвата мир. Убрзо након овог рата дошло је до раздора међу браћом Властимировићима. Као победник из тог сукоба изашао је најстарији кнез Мутимир који је ухватио два млађа брата и протерао их у Бугарску, кану Борису. Мутимир кнез Рашки задржао је само Петра – Гојниковог сина који је убрзо морао да побегне од стрица и да се склони у Кнежевину Хрватску.  Стројимир кнез Рашки је провео остатак живота у Бугарској где му се родио и син Клонимир.

Кнез Часлав

Из Клонимировог брака са женом бугарског порекла родио се у Бугарској његов син Часлав. Властимирови унуци, најмлађи Мутимиров син Стефан, и најстрији Гојниов син Петар носе прва хришћанска имена забележена код Срба. После смрти кнеза Мутимира 891/92. који је имао тројицу синова: Прибислава, Брана и Стефана, престо је наследио најстарији Прибислав. Међутим, он је владао једва годину дана јер му је власт преотео брат од стрица Петар Гојникоивић кој се 892/3. вратио из Хрватске. Прибислав и његова браћа били су протерани такође у Хрватску.

Пошто је Петровом узурпацијом био поремећен ред у наслеђивању престола, појавили су се и други претенденти из владарског рода са тежњом да завладају Србијом. После три године, дакле 895. или 896. појавио се из Хрватске Бран, други Мутимиров син, брат збаченог Прибислава. Међутим, Бран није имао успеха.

Кнез Петар

Петар га је поразио и ослепео, како би га заувек одстранио из даље борбе за престо. Две године касније, 897. или 898. појавио се нови претендент Стројимиров син Клонимир који је одраније живео у Бугарској, где је са оцем био у изгнанству. Због тога је уживао помоћ и подршку Бугара, па је заузео неке области на истоку земље. На крају је као победник изашао ипак Петар, који је свог супарника, бата од стрица и  убио. Тако је Петар Гојниковић обезбедио себи наредне две деценије мирне егзистенције, наравно, под патронатом Византије.

Тада је Византијом владао цар Лав VI Мудри (886-912), отац, Константина Порфирогенита. Истовремено, Петар је успоставио добре односе и са Бугарима, на чијем престолу је био други син Михаила Бориса, Симеон (893-927), са којим је кнез Петар чак склопио и кумство.

Бугарска напада Србију

Међутим, то Симеону није сметало да се окрене против свог српског кума када су се околности промениле. Симеон је првих деценија своје владавине водио скоро сталне ратове против Византије, који су кулминирали битком код Анхијала 971. године.

У њој је тешко поразио Византију. Уочи те битке негде на обали Неретве, Петар Гојниковић се састао са византијским стратегом Драча Лавом Равдухом кој га је подстицао да се окрене сарадњи са Угарима против Бугара. Захумски кнез Михаило Вишевећ, који је тад био у лошим односима са Петром, јавио је то Симеону који се у међувремену крунисао за цара.

Издаја Павла Брановића

То је био довољан повод да бугарска војска крене на Србију предвођена Павлом Браовићем, сином ранијег претендента Брана. Петар Гојниковић је тада заробљен и одведен у Бугарску где је вероватно и убијен. Кнез Павле Брановић је владао Србијом три године (917-920), ослањајући се на Бугарску.

Борба Захарија Пробислављевића

После тога напао га је брат од стрица Захарије Пробислављевић који је раније живео у Цариграду и био оруђе у рукама Византије у њеној борби против Бугара. У том сукобу Павле је успео да победи, зароби свог рођака Захарију и преда га Бугарима. Посла тога, међутим, и сам кнез Павле прелази на страну Византије и признаје њену врховну власт.

Зато је цар Симеон искористио прилику да против њега употреби Захарију. Овога пута, уз помоћ Бугара, Захрија успева да се дочепа власти 921. године. Павле Брановић је протеран из земље. По ступању на престо Захарија је поново променио страну, наводно сетивши се доброчинства Ромејског цара. Против неверног Захраија цар Симеон је послао своју војску коју је српски кнез до ногу потукао, а главе бугарских војсковођа, као трофеје послао у Цариград. Због тога је цар Симеон поново послао на Србију много јачу војску пред којом је Захраије 924. напустио земљу, побегавши у Хрватску.

Са бугарском војском у Србију долази Часлав, син Клонимиров, који до тад није видео земљу својих прадедова. Он је Бугарима послужио као мамац, да се окупе српски жупани и да се тобож изабере нови кнез. Окупљени српски жупани нашли су се у замци и уместо да прогласе Часлава за новог кнеза они бивају одведени у бугарску у ропство.

Добар део српског становништва одведен је у Бугарску такође у ропство, а остатак се разбежао по околним кнежевинама (конкретно Хрватска, Угарска, али поједине групе становништва нашле су уточиште и у самој Византији). Србија је опустела. Након смрти Самуилове и слабљења бугарске државе прва се ослобађа бугарског јарма Србија. Наиме кнез Часлав са четворицом другова  931. године бежи у Рашку.

Приклањање Византији и отпор Бугарској

Пошто је Србија била готово пуста Часлав се обратио Византији тражећи помоћ и заштиту. Византији  којој је свако слабљење Бугарске добро дошло, иако је са њом била у миру, а имајући одувек жељу да Србију ,,приволи к себи“, Византија прихвата одмах Часлављеву понуду.

Византија за обнову Србије даје материјална средства која су доносиле оне избеглице које су се из Царигарада и осталих градова Византије враћале у отаџбину. Вратили су се и бегунци из Хрватске и Угарске. Србија се заједничком сарадњом са Византијом брзо опорављала. Часлав је успео да знатно утврди своју власт и ојача Србију сталном помоћи из Византије и цара Константина Порфирогенита.

Смрт кнеза Часлава

По истоименом цару тада су под јурисдикцију или директну власт Рашке припадала и са њом чиниле Србију: Босна, Захумље и Нератљанска кнежевина. Крај Часлављеве владавине који само оквирно можемо ставити око 950. године познат је по легендарним казивањима сачуваним у ,,Барском родослову“ (или Летопису попа Дукљанина) из друге половине XII века.

Иако је овај извор доста непоуздан, епизода о Часлвљевој смрти прилично је веродостојна. Према њему у Босну као саставни део Часлављеве државе упала је угарска војска коју је предводио кнез Кис. Часлав му се супротставио у Дринској жупи и тешко га поразио а угарски кнез је погинуо. У жељи за осветом  уследио је нови поход на Србију.

Овога пута до борбе је дошло у равницама јужно од Саве. У изненадном ноћном нападу Часлав је заробљен и по наређењу удовице раније поменутог кнеза, заједно са још неким рођацима задављен у реци Сави.

Са Часлвом се завршава низ познатих владара из најстарије српске династије. 

Неретљанска кнежевина

Срби са Неретве представљају онај део Срба који се населио у приморју данашње Републике Хрватске. Они су још у VII веку стекли изврсно знање и вештину поморства. Али уместо да се истакну као трговци или војници са јаком легалном флотом Неретљани су се бавили гусарењем које је било много једноставније и лакше.

Млетачка република

Млечани то наравно нису могли да трпе и августа 886. године, шаљу казнену експедицију у воде Неретљанске кнежевине. Поход је био потпуни фијаско. Да би повратио углед моћној млетачкој флоти и сам дужд Петар Кандијан креће на Србе у Неретви. Било да су стварно поражени у поморској битки или да су се послужили лукавством Неретљани су дозволили да се млетачке трупе искрцају негде у близини данашње Макарске (Реп. Хрватска).

Млеци су зашли дубље у залеђе Неретљанске кнежевине и нису наилазили на отпор. Након што су поставили привремени гарнизон Млеци су се опустили. Уследио је изненадни напад војника Неретљанске кнежевине и 18 септембра 886. године Млеци су поражени у битки у којој је и сам дужд погинуо. Од дванаест лађа само се неколико вратило.  Врховни поглавари Неретљана слабо се спомињу у византијским списима и њихов принцип државног уређења.

Тек из млетачких хроника сазнајемо да је постојао један врховни владар “Narrentanorum princeps”, с многобројним ,,nobiles”.Као и мноштво мањих поглавара, готово поглавица нижег ранга. Све указује на олигархију племенских старешина, но не треба овај податак узимати за кључни.

Године 948. Млечани шаљу на Неретљане 33 лађе. И овај поход завршио се поразом Млечана. После овог неуспеха Млеци су били присиљени на преговоре и како се чини плаћање данка Неретљанима не би ли могли слободно пловити и трговати. Нератљани године 945. заузимају Хрватска острва Казу, Вис и Ластово. Острва која су стално била у саставу Неретљанске кнежевине била су: Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Локација Столног места неретљанског кнеза, данас, велика је непознаница.       

Млеци узвраћају ударац

Млетачка Републка, која се знатно развила пред крај X века, искористила је Рат Византије и Самуилове државе да ојача свој положај на Јадрану. Неретљани су били други на удару јер је добар део Хрватског приморја те 1000. године већ био освојен (ради ,,заштите“ Ромејског становништва у приморским градовима), други на удару сад већ моћној млетачкој флоти нашли су се Неретљани.

Први сукоб две флоте одиграо се код острва Каче где је бројно и технички надмоћнија млетачка флота поразила Неретљане. Борбе се настављају несмањеном жестином и на копну. Када је копнени део Неретљанске кнежевине био ,,смирен“ од стране Млечана, борбе на мору су још беснеле.

Најтврђи отпор Неретљани су дали око острва Корчуле, а најкрвавији отпор дат је дужду на острву Ластову, као стратешки важном острву, које је служило за одбрану и наравно као полазна тачка за гусарење. Након битке град Ласт био је разрушен и спаљен од стране Млечана. Све до 1018. године Неретљани су признавали власт млетачком дужду. Потом, одлучују да признају врховну власт византијском цару Василију II. Цар их узима под заштиту, а формалнопрано неретљанска кнежевина постаје саставни део Византије. 

Неретљанска кнежевина нашла се на путу ширења хрватске државе и знатним делом ушла у њен састав. Тек много касније крајем XII и XIII века из Захумља се повремено ширила власт до Цетине. Некадашња самостална кнежевина Неретљанских Срба постала је гранична област, добивши карактеристично име: Крајна. 

Дукља

Успон и пад

Отпор према византијској власти, која је ојачала и за време Василија II била неприкосновени владар Балкана, није јењавао у Срба. Било је доста неорганизованих устанака и буна, све до времена кнеза Војислава. Њега византијски извори називају Србином, Травуњанином и Дукљанином.

Он је свакако, родоначелник Дукљанске династије. Први пут он се одметнуо од византијске власти непосредно после смрти цара Романа III Аргира, 11. априла 1034. године, али је његов покрет трајао кратко и био угушен до августа 1036. године.

Војислав је том приликом пао у руке Византинаца и нашао се као заточеник у Цариграду. Ни ту није дуго остао, уграбио је погодну прилику да побегне и дигне нови устанак. Овога пута постигао је знатне успехе.

Војислав је ратовао против Византије без неког виднијег одговора византијске војске све до 1340. године, када цар Михаило IV  Пафлагонац упућује војску која је поражена од стране Дукљана. Те исте године букнула су још два устанка под извесним Петром Одељаном у области Мораве и извесним Тихомиром. Због сукоба двојце вођа устанак је на кратко угушен. 

Кнез Војислав од Дукље и побуњеници

Нема вести о томе како се кнез Војислав дукљнски односио према горе поменутим устаницима. Византија креће поново на Србију са 60.000 војника (по Јовану Скилици). Српски кнез пропустио је Византинце кроз кршевите и врлетне крајеве. Када се Византицима учинило да је Дукља ,,смирена“ они ударише натраг. Тако су и упали у српску заседу у једном  кланцу. Ту је византијска војска стрелама и камењем готово уништена. Две трећине војника је изгинуло, а остатак је једва некако побегао.  Војислав је успео да остане самосталан. Војислављева Србија обухватала је Дукљу, Неретљанску кнежевину, Захумље, Травунију а повремено се његов утицај ширио и на неке области у  Рашкој која је тад чврсто лежала под Византијом. И сам кнез Војислав је морао признавати византијску власт, али чисто формално. 

Краљ Михајло Војислављевић од Дукље

Војислава наслеђује син Михаило. Он је наставио добре односе са Византијом и поново ,,признао“ њену власт и постао протоспатар. Такво решење било је знак обостраног мирења са ситуацијом створеном још у Војислављево време – Царство Ромеја је признавало унутрашњу самосталност Михаилу, остављајући му слободне руке у његовој држави, а он са своје стране, није избегавао симболично потчињавање власти византијског цара.

Политичка сцена тада није била ни мало наивна. Утицај цркве је тада и у наредним столећима био неприкосновен. Михаило је први српски владар који је искористио подељеност две цркве које су се трудиле, свака за себе, да придобију што више поданика поготово на Балкану. Као што је формално признавао власт Цариграда, тако је дошао и на идеју да формално призна власт Рима, сада у верском а не државном смислу.

Одушевљен, папа Гргур VII шаље круну и о он бива крунисан 1077. године за краља. Те исте године Византија заузета унутрашњим немирима повлачи трупе из Драча. Овај доста јасан знак слабљења ,,надзора“ над њим краљ Михаило користи за потчињавање приморских градова. Први је потчињен Дубровник. Нова претња Византији била је и новоформирана норманска држава. Михајло је вешто балансирао између завађених страна. 

Краљ Бодин од Дукље

Бодин син краља Михаила, наставивиши политику свога оца, пролази  некажњено због немоћи Византије. Овај рат који је био тежак и за Нормане и за Византинце сад већ краљ Бодин користи и упада у Рашку. У тек ослобођеној Рашкој он поставља на власт два жупана Вукана и Марка, а продором у Босну на престо поставља Стефана.

За време Бодина барска епископија уздигнута је на ранг архиепископије (почетком 1089. године). Наравно овако обновљена Србија није могла дуго опстати. После протеривања Нормана и обнављања византијске влати у Драчу Бодин се нашао суочен са енергичним царевим намесником, великим Дуксом Јованом Дуком.

Врло близак цару, способан војсковођа и царев шурак, Јован Дука је добио значајне војне снаге, да би могао не само бранити Драч већ и повратити градове и територије које је Царство изгубило за време унутрашњих немира и ратова са Норманима. Јован Дука убрзо по освајању оних отетих византијских градова са приморја, упада у Рашку где је владао Бодинов намесник Вукан.

Неки од византијских градова у унутрашњости Рашке опет су припали Византији, а заробљени Срби послати су у Цару. У већој битки с Бодином, Дука је победио и заробио краља Дукље. Бодин је одведен у Цариград. Успева да побегне већ 1090. Он се враћа на престо и поново управља својим земљама. 

Богданов пораз и освета Византије

Нема никакве сумње да је Византија након Бодиновог пораза наметала и диктирала услове у миру који је завладао. Од пораза Бодинов углед је у народу опао, краљ је понижени слуга Византије. Народ га не слуша, што говори и чињеница да је приликом проласка крсташа кроз Бодинову краљевину, народ нападао, пљачкао и убијао крсташе, највише због незавидног економског положаја већине становника краљевине.

Краљ Бодин

Краљ Бодин упокојио се 1101. године. Бодинове наследнике помиње готово искључиво Летопис попа Дукљанина. Као смо већ рекли за овај извор да је веома непоуздан или да су само одређени делови истог извора дискутабилни (у зависности за коју опцију историчара оптира просечан читалац)  његове податке не можемо упоредити са другим изворима, и самим тим сматрати потпуно поузданим.

Летопис попа Дукљанина

Исто тако, тешко је утврдити прецизнију хронологију. Зато, само илистрације ради, искључиво по Летопису сачинили следећи след наследника: Бодина ,,наслеђује“: брат Доброслав, онда Кочапар, син Бодиновог стрица Радослава, затим Владимир, син Бодиновог другог брата Владимира. После тога долази Бодинов син краљ Ђорђе: први пут око 1113/4-1116/8, и други пут 1125-35. За Ђорђа се каже да је у један мах продро са војском у Рашку и ослободио рашког жупана Уроша I, кога су у тамницу бацили сродници.

Краљ Ђорђе и кнез грубеша

Између две владавина краља Ђорђа на престолу је био Грубеша (1116/18-1125), син Бранислава, Кочопаровог брата. После Ђорђа влада Градихна, Грубешин брат (око 1135-46) После Градихне владао је његов син Радослав. Од њега управу над Зетом и Требињем преузео је 1162. године велики жупан Деса. Као последњи дукљански владар помиње се у изворима кнез Михаило. О њему говоре два документа из друге половине 12. века.

Дукља постаје део Рашке

У једном недатираном писму барског надбискупа Гргура се између осталог каже да га је нападао велики жупан рашки Стефан Немања. Овај податак се сигурно односи на Немањин поход на Дукљу који је завршен већ почетком 1186. године. Године 1189. умире Михаило, а Дукља постаје саставни део Немањине Рашке, коју је овај, пак, дао свом старијем сину Вукану на управљање, те тако Дукља, као стара српска кнежевина, нестаје са историјске сцене.   

Успон Рашке-

– преднемањићка Србија –

Од осамдесетих година ХI века, догађаји у српским змљама планинског залеђа постају јаснији. Ту је своју делатност развио жупан Вукан, који је с братом Марком, уз помоћ краља Бодина, добио власт у Рашкој.  Вукан је и за време свог краља Бодина нападао Византију. Увек нападајући преко линије Рас–Звечан–Пећ. 

Прве борбе Вукан је водио заједно са Бодином. На Косову је већ поменути велики дукс одбио Вуканове снаге. Године 1093. Вукан поново активира своје борбе и са својим одредима продире до Липљана на Косову. Град је спаљен, а успутне области опљачкане.

Наиме Бодиновим мирењем са новонасталом ситуацијом (углед му опада) иницијативу опет преузима Рашка и њен жупан Вукан. О томе да је Вукан представљао нову претњу по Византију говори и чињеница да је крајем 1093. цар лично кренуо на Вукана. Вукан је устукнуо, али недовољно јаке трупе Византије заустављају се на Косову и ту долази до преговора. Мир је трајао ,,преко зиме“.

Напад Византије на Србију

Цар је поново кренуо на жупана и ,,смирио“ га. За разлику од Бодина, Вукан није поздравио крсташе, не зато што је имао нешто против њих, већ зато што је Артерију контролисала Византија. Нови рат избио је 1106, тад је Вукан однео пар победа, али без битнијих промена граница, након поново успостављеног мира. 

После Вуканове смрти на престо долази његов синовац Урош I. Иако се о његовој владавини зна само из фрагмената, сигурно је да он наставља стричеву борбу за потпуно осамостаљење Србије. 

Краљевина Угарска

Почетком XII века нови фактор на Балкану постаје Угарска. Примивши католичанство Угари као азијско племе, окружено Словенима и аутохтоним становништвом још из периода пре пада Рима, избегло је судбину Хуна и Обра. Угарска је 1102. године, након једне одсутне и тешке битке између Угарског и Хрватског племства, успела да се наметне Хрватској, затим приморским градовима, те да потчини Босну, најкасније у трећој деценији XII века.

Од тада она је стално присутна као балканска сила, а њени односи с Византијом постају изузетно важни за Србију.  Године 1127. избија велики угарско-византијски рат. Операције је почела угарска војска нападом и освајањем Београда, који се налазио под Византијом. Угарска продире све до Ниша и Сердике, потом и до Филипоља. Борбама су се придружили и Срби који су нападали Рас који су тада држали византинци. Град је освојен и спаљен. Овај непотребан рат завршио се 1129. године, а одмазда за ,,издају“ чекала је Србију одмах након повлачења угарских трупа.  Управо у то време долази до успостављања тешњих угарско-српских веза.

Сарадња Угарске и Србије

Заједнички интереси у борби против Византије били су довољан разлог. Овај савез се наравно морао и озваничити. Угарски краљ Стефан II који је водио рат против Византије одлучио ј да свога наследника на престолу, Белу II године 1130. ожени ћерком тад већ великог жупана Рашке Уроша I. Овако учвршћен, савез, омогућио је Урошу да појача своја непријатељска дејства према Византији. 

Србја изненада напада Византиу

У време великог сукоба између провизантијског и пронорманског блока на престолу се налазио Урош II син Уроша I. Године 1149. у Србији су поново букнуле борбе. Урош II напада Византију, цар Манојло Комнин је због жестине српских удара био приморан да одустане од опседања норманске Сицилије. Царска војска надире у Србију и пробија српску линију одбране, те  1150. године у њој су се налазила најпознатије војсковође комнинске епохе и цареви сродници.

То довољно говори о снази Урошеве Србије. Трећег месеца исте године у Србију стиже одред угарске војске под заповедником Вакхином. Тог месеца битка на Тари била је пресудна. Борба се водила прса у прса. Манојло и Вакхин укрстили су мачеве двеју сила, на бојном пољу. Битку је добијала Византија, охрабрени личном храброшћу свог неустрашивог цара Византинци не посустају. Урош је поражен и принуђен на преговоре. Морао је да прихвати ,,двоструко већи јарам покорности него пре“ како то усхићено бележи дворски беседник Комнина. Српске земље од VII до XII века овде доживљавају пад.

Горки плодови позра

Србија поново улази у вазални однос са Византијом. Рашка је приземљена, а борбе две силе нису јењавале. Трајале су све до 1154. године. У таквим приликама Урош је још једном покушао да поведе борбу за самосталност земље. Његова делатност је и раније позната углавном по последицама које је изазивала и то махом оних које су покретале муњевите и брзе акције већег дела царске војске. Борбе око северне границе Византије Србија је посматрала као вазал царства. Мир између Византије и Угарске склопљен је 1154. године. 

Велики жупан Урош II збачен је с власти 1155. године, за време немира који су захватили земљу и саму велико жупанску породицу. 

Велики жупан Деса

На власт долази његов брат Деса. Али Манојло I Комнина своје поверење поверава Урошу II и враћа га на престо. Све до 1162. године Деса управља Дендром (област око Ниша), када му је цар Манојло понудио: престо или Дендра.

Деса прихвата престо али временом одбија да уступи Дендру. Покушавао је да освежи односе са Угарском, успостави нове са Немачком, а кћи је удао за осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда. Византија се таквој политици оштро супротставила. Слободно се да претпоставити да је Десино столно место био баш Ниш. Ту долази Манојо Комнин године 1163. а Деса је био принуђен да се брани од низа оптужби које су подигнуте против њега. На дневном реду саслушања посебно су истицане везе које је успостављао са Угарском и Немачком.

Утамничење Десе

После спроведене истраге Деса је одведен у Цариград. Изгледа да је Деса побегао из заробљеништва и да се вратио у Србију. Претпоставља се да је сахрањен у манастиру Светог Петра у Пољу. Манастир се налази на 7км од Требиња, а један од ктиторских гробова могао би бити Десин. 

Након Десиног свргавања на престо великог жупана долази старији брат Стефана Немање-Тихомир. (Њихов отац Завида је изгледа био у сродству са владајућом породицом рашких великих жупана, али и са зетском династијом.

Ко је био Жупан Завида?

Та несумњива повезаност наводила је многе историчаре, нарочито старије, да Завиду траже или поистовећују са неким од последњих Вукановића: Стефаном Вуканом, Урошем II или Десом)  Тихомирова млађа браћа Страцимир, Мирослав и Стефан Немања добили су своје удеоне кнежевине. Мирослав је као велики кнез дуго владао Захумљем.

Страцимир је управљао крајем око Западне Мораве, а Немања је управљао тадашњом источном Србијом. Касније Манојло I Комнина даровао је Немањи жупу Дубочицу и одликовао га царским сном, вероватно дворском титулом. Мудри цар је тиме желео да посвађа браћу и тако разједињене, држи на повоцу. 

Стефан Немања будући Велики жупан Србије

Логичан избор је био преамбициозни Немања који је и раније сам водио верску и сваку другу политику. Три старија брата затворила су Немању у пећину код Раса, а као разлог за то навели су да је самостално и без саветовања са њима подигао манастир Св. Николе код Куршумлије и Св. Богородице на ушћу Косанице и Топлице.

Интересантно је, да се у горе наведеној пећини, он зарекао Светом Ђорђу да ће му подићи манастир ако се избави и преживи. Немања се наравно избавио из заточеништва и касније заиста подигао манастир Ђурђевих Ступова у Расу.

Стефан Немања се ослобађа из ,,братског“ утамничења

Када се нашао на слободи он је уз помоћ својих присталица напао браћу и у бици која се одиграла на Косову, код села Пантина јужно од Звечана он излази као победник. Тихомир је погинуо, а претпоставља се да се удавио у Ситници. Са Страцимиром и Мирославом Немања се доцније измирио, а ови су задржали своје удеоне кнежевине под влашћу новог великог жупана.

  Збацивши свог брата Тихомира, Стефан Немања започиње ново раздобље у историји Србије. Двовековна владавина династије Немањића трајала је формално-правно све до смрти цара Стефана Уроша V 1371. у Неродимљу. Но све ово не би било могуће без разумевања круцијалне улоге коју су имале Српске земље од VII до XII века

Литература српске земље од VII до ХII века

мр. Марко Алексић, Неретвљани, 2023. Београд https://www.scribd.com/doc/130326574/Marko-Aleksic-Neretvljani

Константин Јиричек, Историја Срба, Београд 1981.

De Administrando Imperio (On Administering the Empire), Константин Порфирогенит (913-959,) превод са старогрчког Џула Моравшик, превод на енглески Ромили Џенкинс, Вашингтон, САД, 1993.

Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд 1989.

Андрија Веселиновић, Радош Љушић, Српске Династије, Нови Сад – Београд 2002.

Божидар Ферјанчић, Георгије Острогорски, Византијски извори II, САНУ Институт за Византологију, Београд 1959.

Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989.

Драгослав Срејовић, Мирослава Мирковић, Јован Ковачевић, Павле Ивић, Сима Ћирковић, Љубомир Максимовић, Јованка Калић, Димитрије Богдановић, Војислав Ј. Ђурић, Божидар Ферјанчић, Милош Благојевић, Гордана Бабић Ђорђевић, Раде Михаљчић, Историја српског народа I, Српска књижевна задруга, Београд 1981.

• Благојевић, Милош (1973). Земљорадња у средњовековној Србији (1. изд.). Београд: Историјски институт. https://books.google.rs/books?id=NIgPAQAAIAAJ&redir_esc=y
• Благојевић, Милош (2004) [1973]. Земљорадња у средњовековној Србији (2. изд.). Београд: Службени лист СЦГ. вhttps://books.google.rs/books?id=yr-DAAAACAAJ&redir_esc=y

Српске земље од VII до XII века. Историја. Српске земље од VII до XII века. Право Српске земље од VII до XII века

Српске земље од VII до XII века. Извори. Српске земље од VII до XII века. Литература Српске земље од VII до XII века

Српске земље од VII до XII века. Пракса двора. Српске земље од VII до XII века. Симбиоза. Српске земље од VII до XII века

Српске земље од VII до XII века. Успони и падови. Српске земље од VII до XII века. Нуклеус Немањићке Србије. Српске земље од VII до XII века