Нерон Клаудије Цезар Август Германикус
Цар и песник. Тиранин и глумац.
Нерон је желео и хтео много тога доброг, а починио je многа злодела.
Владао је Римом и тада већим делом старог света.
Пред нама је слика уметника коме су богови поверили царство.
Usque ad finem
Долазак на престо и прве године Неронове владавине
Нерон је рођен у Анцијуму, 15 Децембра 37. године н.е. као Lucius Domitius Ahenobarbus. Отац му се звао Cnaeus Domitius Ahenobarbus, који је био из угледне племићке породице која је уживала поштовање још у време Републике. (Доминус Ахенобарбус је био конзул 192. године пре нове ере, он је водио трупе против Антиохијаца) а Агрипина Неронова мајка била је кћи чувеног Германика римског стратега. Када је Нерону било две године цар Калигула је протерао његову мајку на острво Понт.
Када је Калигула убијен, а на престо постављен наизглед неспособни Клаудије дошло је до погоршања ситуације у римској држави. Месалина Клаудијева супруга имала је велики утицај на свакодневну судбину просечног римског грађанина и перегрина, али и највиших државних функционера. Без поузданих историјских извора, претпоставка је да је Месалина након извесне завере убијена. У царску палату крочила је Агрипина која је доведена у Рим из изгнанства и то убрзо након Калигулине смрти. Агрипина се са сином Нероном настанила у царској палати. Временом се цар Клаудије зближио са Агрипином, а само зближавање бива учвршћено браком и законом који дозвољава инцест. Цар и Царица издали су наредбу по којој се Клаудијева кћерка Октавијa има развести од једног младог Римљанина и верити за Нерона. Нерону је било 12 а Октавији 10 година, када је објављена веридба. За учитеља је из изгнанства доведен Луциус Анеус Сенека. Сенекине идеје и љубав према философији, мирнодопски поглед на свет, уважавање уметности слили су се у будућег цара. Године 50. цар Клаудије је посинио Нерона. Цар је имао сина Британика, но све је указивало да ће Клаудијев директни потомак постати дух и сенка на двору. Тако је и било, а 51 године Клаудије испуњава жељу своје жене и Нерон званично постаје наследник престола. Римски народ је био одушевљен, као и представници сената и остали великодостојници Рима.
Историчари претпостављају да је царица Агрипина убила Клаудија 54. године наредивши да му се након добре гозбе дају неке гљиве које личе на оне које је он обожавао. Чак недељу дана након Клаудијеве смрти из двора су саопштаване вести, за јавност Рима, како је цар жив, те како ће се опоравити, довођене су конкубине, плесачице, огромне количине хране. Након званичне објаве смрти цара, царица Агрипина постаје једини владар тада познатог света. Владала је чврстом руком, а неистомишљеници би бивали неретко погубљени. Нерон је као млад принц био ужаснут зверствима своје мајке. У току школовања, испоставило се и да је надарен за певање, поезију и дакако рецитовање. Држао је ватрене говоре у сенату и као и сваки младић био заслепљен идеалима о слободи, миру и просперитету света. У царском врту је проводио дуге сате сликајући и опуштајући се од свега што је тек проживео.
Поједини историчари сматрају да је Нерон врло рано схватио да му мајка неће уступити престо када стаса за цара.
Као престолонаследник Рима Нерон је донео одлуку око 53. године да две покрајне које су биле захваћене елементарним непогодама ослободи дажбина за годину дана. Исте године вратио је римском Сенату поједина овлашћења. На овај начин будући цар ставио је до знања мајци да се ускоро спрема да преузме престо. Неронова мајка, покушала је више пута да га лиши живота, преко посредника. Сваки од тих покушаја осујећени су од стране Неронове гарде. Нерон је опростио мајци, али с обзиром да је сазнао да је иста хтела да након његове смрти на власт постави Клаудијевог сина Британика, Нерон је наредио да се исти погуби након једне од великих дворских гозби године 53. Тацит је у својим писањима о Нерону био мишљења да исто наређење није издао Нерон, јер млади Британик који није имао квалитете који су тада били стандарди за римског цара, једноставно није престављао, по Тациту, претњу по Нерона.
Нерон постаје цар 54. године. За прво време Неронове владе није се могло ни наслутити оно што је чекало Рим и његове грађане. Трудио се да делује као узоран и правичан цар. Сенекин утицај је био снажан. Нерон се трудио да се Римској јавности прикаже као достојни наследник свог деде Германика. Првих година своје владавине Нерон је био поштен, правичан и прагматичан цар. Жалио се својим најближим сарадницима да му је мучно што пред собом има тешке државничке послове, а не неки мотив из природе који треба насликати. Речју, почетком своје владавине Нерон је био сушта супротност Калигули и Клаудију. Био је то период мира и добре владавине. Поједини историчари заслуге за постојање таквог периода приписују двојци људи из Нероновог непосредног окружења – преторијанском префекту Буру и Нероновом тутору Сенеки. Нерон је пред сенатом изјавио да ће наставити тамо где је Август стао. Но, једном приликом је Сенеки напоменуo да не подноси да му неко помиње Августа, јер је од малена био принуђен да слуша приче о свом славном претку.Сенат је поново третиран с поштовањем и уживао је поновно му поверена овлашћења. Извршена је промена и у експлоатацији државне касе и касе провинција, смањивањем или искорењивањем непотребних издатака. Хумане идеје посејане у Нерона често су излазиле на видело. Првих пет година његове владавине – славни quniquenium Neronis, познат је у римској историји као период најбоље владавине, које је царство до тада имало. И цар Трајан, често је изричито наглашавао, заједно са многим историчарима, да је Нерон у то доба био веома популаран. Свим својим снагама трудио се млади цар да чини добро. Кажњавао је највише чиновнике, који су терорисали грађане, а веома богато награђивао оне који су верно служили сенату и римском народу (SPQR). За првих седам година његове владавине на суд је одведено дванаест намесника покрајни због лоше или никакве способности за управљањем (али изразитих коруптивних способности).
Заповедник Римске морнарице у Равени, смењен је због начина на који је третирао своје морнаре. Истом је од Нерона послат по поклисару ритуални мач, те је овај након тога извршио самоубиство. Цар се посветио и правним делатностима – писањем законских одредби, а био је и судија. Њему се приписују закони о снабдевању Рима житарицама и водом. Желео је да састави и закон по ком би све провинције биле ослобођене великих дажбина које су даване Риму. Ипак, економски саветници су имали утицаја на тада младог цара и закон никада није проглашен у Сенату.
Зачетци промене у понашању, неприпадање помодарству, прва љубав
Када је први пут требало да изрекне смртну пресуду за учиниоца чија је кривица неспорно утврђена, Нерон је показао изузетну несигурност и неодлучност, јер се то косило са свим оним идеалима којима га је Сенека учио и приближио. По писању самог Сенеке након изрицања санкције – смртне пресуде, цар се повукао видно потресен. Пошто је био приморан да изриче и одлучује о оваквим санкцијама, цар је све више пажње почео да придаје не баш ,,државничким“ пословима. Бур и Сенека су се трудили да задрже Неронову пажњу на државним пословима, не би ли спречили Агрипину да ,,укаже“ народу и војски Рима да је цар ,,одсутан“. Млади цар, није учествовао у дворском животу, није присуствовао великим свечаностима и одбијао је учествовање у оргијама. За разлику од Нерона, његова супруга Октавија није одолевала ,,чарима“ дворског живота. Не постоје ваљани историјски извори који би потврдили да ли је цар знао за царичина ,,уживања“. Цар је посебно избегавао римско ,,високо друштво“, елиту и племство, одбијајући да узме учешћа у свему наведеном био је потпуно изолован и усамљен, нерачунајући присуство његових најближих сарадника.
Прва права љубав Нерона била је робиња Акта. Нерон ју је упознао са седамнаест година. Цар је у Акти нашао истомишљеника по питању правде, правичности и високих идеала. Пошто је љубав била обострана, цар је покушао да се ожени Актом. Пре покушаја женидбе цар је Акти путем царског указа дао слободу, царску вилу, издашна новчана средства и државну апанажу. С обзиром да је Акта постала богата Римљанка, цар је сматрао да ништа не може стати на пут његовој женидби. Међутим закон донет у време Августа строго је забрањивао једну ствар – женидбу сенатора (или особе још вишег чина) са Гркињом. Акта је била Гркиња. Поражен, Нерон се још више повукао и осамио. Царева љубав са Актом трајала је до његове двадесете године, тада упознаје Попеју.
Попеја Сабина, убица мајке, смрт робова, помор у Британији, царев уметнички живот, Бур умире
Прелепа Попеја Сабина, била је жена Нероновог пријатеља Маркуса Савијуса Отоа. За разлику од Клаудија и Калигуле, Нерон није прогласио Отоа велеиздајником и погубио га, већ га је послао 58. године ван Рима и поставио за гувернера Луситаније, пут ка Сабини био му је отворен.
Царева мајка била је бесна што је Нерон јавно делио своја схватања, уметничке тенденције (био је позоришни мецена). За разлику од сина Агрипина је своје љубавне афере и страсти држала прикривене иза маске уцвељене удовице и одмерене и хладне бивше царице. Пошто је сукоб сина и мајке постао јаван, Римљани су подржали Нерона, у сад већ оштром обрачуну са Агрипином. По Светонију Нерон је покушао да је убије три пута. Отровом, рушењем таванице на њену главу док спава, и прављењем брода који је требао да потоне. Брод је заиста потонуо али се Агрипина спасла пливајући до обале. Четврти пут Нерон је послао убицу у одаје своје мајке, Агрипина је врло брзо преминула од убода ножем. Цар Нерон је издао наређење за убиство мајке 59. године.
Овај случај изнео је Нерон и пред сенат, говорећи, како је открио заверу коју је његова мајка сковала не би ли га се решила. Сенат није нимало био потресен овом вешћу, а многи сенатори су одахнули верујући да цар који је толико учинио за њих није учинио ништа лоше (нити ће).
Након равнодушности сената и одсуства негодовања јавности Нерон је врло брзо исте године прогласио и два нова фестивала. Трке кочија и атлетске игре. Наредио је да се имају одржавати такмичења у музицирању и певању. То му је пружало прилику да на сцени покаже своје таленте. Певао је на тим такмичењима пратећи сам себе на харфи. Иако је био омиљен у народу било је и кругова који су отворено изражавали незадовољство. Године 61. у Риму је од руке свог роба убијен је префект града Педаније Секунд. По старом закону који је потврђен одлуком сената још 10. године, а коментари у Дигестама за ову одлуку гласе: ,,Пошто ниједна кућа не може бити безбедна, на неки други начин него на тај што ће се робови страхом од смртне казне натерати да чувају свога господара од опасности које му прете како од стране укућана тако и од стране странаца – донесене су сенатске одлуке о одговорности свих робаова који прпадају грађанима, погинулим насилном смрћу“. Иронија је да Тацит много година пре убиства Педанија Секунда писао: Перфекту града стављено је у дужност да обуздава дрскост робова и оних немирних грађана који се покоравају само сили. Сходно закону свих 400 робова који су били присутни, требало би да буду погубљени. Овај догађај одмах доспева пред Сенат, где су се чули гласови у корист укидања старог закона, који предвиђа и сувише свирепе санкције. Наравно Сенатори се нису водили само племенитим хуманим идејама већ и чињеницом да је у том тренутку ,,на тржишту“ била несташица робова. У римској империји је владао мир и није било новоосвојених територија које би пружале ,,свеж“ прилив робова. Сам Нерон није имао планове за нова ширења Рима и ратове.
Гласањем сенатора већински је одлучено да се стари пропис одржи на снази. Када је пресуду требало стварно извршити окупила се велика гомила, која је протествовала против погубљења. Цар је морао да изда строг едикт, у ком је осудио поступак гомиле и послао јаку пратњу, која је ухапшене робове довела до губилишта. Нерон губи популарност, а притисак сената (конзервативног дела) расте.
Устанак у Британији, коју је освојио цар Клаудије, сурово је угушен. Након зверске освете римских легија над домицилним становништвом, испливали су прави узроци за устанак. У то доба умро је Празутагус, краљ Исцена – народа, који је настањивао данашњи Норфолк и Сафолк. Земљом је владала његова удовица краљица Бодика. Краљица је ушла у легенду и праве историјске околности су временом романтизоване. Речју Будика није желела да се Рим меша у унутрашња питања њеног краљевства, али то не значи да није признавала римску власт. По Тациту, након што је војска краљице Будике поражена, а много њених поданика одведено у ропство, Будика је кажњена тешким премлаћивањем, а њене кћи су силоване. Овакве одмазде над одметнутим становништвом и вођама устаника широм провинција део су римске историје, који се нерадо истиче. Стравични злочини у римској провинцији Британији, изнели су на површину праве узроке устанка. Наиме реч је о извесним новчаним трансакцијама између Будикиног супруга и Нероновог бившег тутора Сенеке. Сенека је пар година пре устанка у Британији позајмио Празутагусу огромну суму новца, ово није била никаква новина, многи богати Римљани позајмљивали су малим кнезовима новац уз високе камате, иако је било доста необично да се филозоф бави новчаним пословима. Сенека је након краљеве смрти отказао зајам, на шта се Бодика побунила. Ратници њеног племена напали су римску колонију у Колчестеру и почнили тешке злочине против римских досељенике, након тога разорени су Св. Албанс и Лондон (тада Лондонијум), који је и запаљен. Прва легија која је кренула на побуњенике уништена је, међутим искусна и прекаљена XIV легија сукобила се са Бодиком у близини Лондона и брзо и ефикасно угушила устанак. Краљица се отровала након бруталног злочина над њеним кћерима. Немири су однели преко 70.000 жртава, Римљана и Британаца. Чињеница да су Сенекини новчани послови били главни узрок овог крвопролића битно су утицали на његов положај у престоници.
Подсмех и негодовање који су следили (од Сената до простог плебејца) довели су Сенеку у стање да озбиљно разматра повлачење са политичке сцене, али на цареву молбу он остаје у служби.
Нерон је трошио огромна средства на позоришта и дистрибуције, и то му је стварало велику популарност међу римским градским плебсом. Цар је био страстан љубитељ позоришних представа. У доба када су глумци и глумачки позив у опште сматрани нижим обликом друштвеног интересовања, а тек да један цар буде на сцени, да глуми, представљало је тежак ударац за конзервативне кругове римског естаблишмента. Конзервативно племство које је презирало све што је не-римско, а поготово грчки лагодан начин живота, те се исто ужасавало Неронових ,,испада“.
- године умире Неронов ментор и заштитник Бур. На његов високи положај преторијанског префекта дошла су два човека која су заједно делила ово звање Феније Руф и Ото Тигелан. И један и други били су људи покојне Агрипине. Изгледа да је Нерон желео да се искупи, или да пак прагматично покаже преторијанцима како нема ништа против сарадника кћери славног Германика. Сенека одлази у пензију, уздрман смрћу јединог пријатеља, а вероватно и под притиском јавног мњења због потресних догађаја у провинцији Британији. Овога пута Нерон му дозвољава да се повуче, а он одлучује да води миран и повучен живот.
Смрт Суле и завереника, женидба са Попејом, цар који глуми и пева
Многи пишу да је Тигелан имао изузетно негативан утицај на Нерона, нови префект је чак охрабривао цара у његовом понашању. Тако је добијао ,,простор за маневрисање“. Владар заокупљен уметношћу и баханалијама препушта свесно или не све Тигелану који у сенци управља царством. Ипак Тигелан је био одан свом цару. Исти је био један од главних актера гушења завере против цара. Тада су пале главе двојце људи које је Тигелан сумњичио да могу да угрозе његовог цара: Суле и Рубелија Плаута. Наравно Нерон је био обавештен Сулина глава донесена је пред њега, а Плаут је убијен у Малој Азији где га је Нерон изгнао. По Тигелиновом налогу Плаут је убијен. Формалност и даље поштована – сенат је обавештен, а изнесени су разлози за убиства горе поменутих и докази да су они велеиздајници. Након овог догађаја, по Тациту, Тиглелан наставља још страсније обрачуне са Нероновим неистомишљеницима и побуњеницима, речју верно је чувао свог цара.
Честим кривцем за Нероново скаредно понашање сматрана је његова љубавница Сабина коју је оженио 62. године. ,,Та жена имала је све осим поштене душе“. Родила му је кћер те исте године, која је умрла након неколико месеци живота. Говорило се како је Попеја имала сталан утицај на њега и како га је она наговорила да погуби своју жену не би ли је оженио.
Још на почетку њихове везе (58. године) Попеја се према тада наивном и монденски неискусном Нерону изругивала, како је прост као и његова вољена Акта, коју је временом потпуно заборавио и напустио. Попеја je Нерону показала свет раскоши, хедонизма и препуштања свакојаким ужицима. Цар се својевољно препушта ниским страстима и ужива у лагодном животу на монденски, грчки начин. Неронов приватни живот није много потресао грађане Рима који су још имали свеже у сећању догађаје за време Калигуле и Клаудија, те његово претварање у ексцентрика и хедонисту није по грађане било забрињавајуће. Међутим шире масе су ,,подстакнуте“ од стране утицајних аристократа изразиле своје негодовање због убиства Октавије која је приказивана као мученица деспотског система. Нерон је био компромитован. Речју тадашња римска сива еминенција ужурбано је радила на припремању терена за ,,подобнијег“ владара.
Шездесет друге године завршио се и неуспели поход на Јерменију која је кратко била под директном влашћу Рима. Дошло је до споразума. Римљани су за јерменског краља признали Тиридата. За узврат Тиридат је морао да знаке краљевског достојанства прими из руке Нерона и то у Риму.
- године Нерон одлучује да уместо да на приватним сценама за групу одабраних, покаже своје умеће и ширим народним масама. То је учинио у Напуљу граду са многобројним грчим становништвом, јер је Нерон увек осећао, да му је сроднији и топлији, грчки темперамент, склон уметности, од ускогрудог, конзервативног римског духа.
Царев наступ био је брилијантан. Конзервативно настројени Римљани били су згранути. Одушевљење демократских Грка, који су га разумели било је безгранично. Када се завршио програм непрестано су му тапшали не би ли поново изашао на сцену. Када је годину дана касније наступао у сред Рима Сенат је издао протесну ноту. Нерон је наставио да води и административне послове царства.
Сенат није био довољно јак, или барем јединствен да свргне са престола особу која је полако постајала груба, осветољубива и искварена, но писања Светонија и каткад Тацита, треба узети са резервом. Нерон је био уметник више него што је икада био цар, људи су га волели као таквог. Племство модернијих схватања и средња класа Рима трудили су се да прате цара у стопу, постало је врло популарно ићи на течајеве глуме, певања или сликарства. Тацит и Светоније се слажу да је имао снажан глас и да је умео да пева, па чак и да није што Светоније разматра, масе су га обожавале и аплаудирале без репресије и страха, једноставно волели су свог цара. Kаснија писања Дио Касија или Филистрата требало би узети са резервом.
Рим у пламену, прогон Хришћана, обнова града
Јула 64. године Рим је горео. Пожари су беснели Римом шест дана. Историчар Тацит коме је тада било девет година забележио је касније да су од четрнаест општина града Рима, четири биле неоштећене, од три је остао само пепео, а да је на преосталих седам остало само пар измешаних и полуизгорелих остатака кућа. Да ли је Тацит преувеличавао или не, тек изоставићемо легенде које су нажалост нашле свој пут и до неких савремених уџбеника и књига. Поједини извори говоре како Нерон није планирао да се пожар прошири, а камоли да толико траје и да су ствари једноставно измакле контроли. Мишљења смо, да пожар, који је захватио Рим и пресудно утицао на жигосање Нерона кроз историју, није крив Нерон (као ни Хришћани).
До пожара је свему судећи дошло случајно, били су то врели летњи дани и тог 19 априла 64. године по свему судећи запалиле су се дрвене бараке и мали дућани на јужној страни Циркус Максимуса на подножју Палатина и Келија, где су биле нагомилане велике количине уља и запаљивих сировина. Пламен и искре ношене јужним ветром ускоро су запалиле и Циркус Максимус, јер су дрвене греде од којих је био сачињен брзо плануле. Ватра се ширила дуж долине између Палатина и Келија у Правцу Есквилина, а затим дуж шире долине између Палатина и Авентита. Уске улице и дрвена грађа учинили су своје.
Пожар се брзо проширио и у најудаљеније делове града. Страх и паника завладали су Римом.
Нерон је показао велику решеност и срчаност да се пожар угаси. Наиме Нерон је дојурио у Рим из своје резиденције у Анцију, прошао је преко Форума, које је био неоштећен. Својим очима је гледао како му гори палата, сви радови, списи, колекције, богатства и старине које је са толико страсти, љубави и трошкова скупљао. Гледао је или слушао извештаје, како пламен прождире многе прастаре и знамените зграде Рима на које се цар много поносио. Прастар Месечев храм на јужној падини Авентина, Циркус Максимус који је изграђен за владе краља Сервија Тулија, те храм на подножју Авентина, провобитни Вестин храм на Палатину, стара Нумина палта, све ове зграде и још многе друге нестале су у ватри која је беснела још неколико дана. Нерон је предузео бројне мере за ублажавање кризе која је настала. Сакупио је разбежани народ, дао да се изграде привремена склоништа за људе без крова над главом. Постављао је страже које су пазиле да лопови или пак разбојници не отимају имовину грађана. О царевом трошку жртве су налажене и покопаване. Нерон је бо неуморан, трудио се да умири застрашен народ.
Они који су радили против њега, ширили су у народу приче како је он крив за све. Измишљали су разне лажи и клеветали цара. Хушкан је народ да пљачкаше сматра за Неронове агенте, да рушење кућа за време пожара није било спроведено да би пожар стао, већ да би се раскрчио простор за цареве урбанистичке планове. Тацит чак каже како су брзо заборављене све цареве мере које је прописивао за време пожара и закључује: ,,Царева кривица није утврђена“.
Несумњиво да је пожар послужио Римљанима да изврше до тада незапамћен прогон хришћана, овај немили догађај ескалирао је и довео до бруталног убијања недужних људи и деце чија је једина кривица – то што су били Хришћани (конзервативна римска елита нашла је пут да се разрачуна са тада, по њима, изузетно опасном сектом). Речју, врло је вероватно да је иза пожара у Риму стајала сива еминенција која је у свом страху од свега новог и контрадикторног њиховим конзервативним и паганским схватањима била спремна на све. Тигелин је био један од главних прогонитеља, или боље рећи истребљивача (Тацит види узрок у томе што му је у пожару изгорела велелепна вила и вртови). Народ истраумиран пожарима иживљавао се на хришћанима. Искара лудила појавила се и у Нерону (који је након изрицања санкције погубљења 400 побуњених робова, почео од тада да показује знаке менталне болести, тј. поремећеног душевног стања). У часу убијања хришћана Нерон је запао у стање необуздане свирепости и садизма. О овоме сведоче Тацит, Светоније и Св. Климент. Почиње период прогона и зверских злочина над хришћанским становништвом.
Након пожара Нерон је искористио област од Палатина до Еквилијанских брда, који су били потпуно опустошени од пожара, да направи своју ,,Златну палату“ (Domus Aurea) Ово је била огромна област која се пружала од Portico Livia до Циркус Максимуса. Та велика површина претворена је у прелепе вртове за цара, чак је створено и вештачко језеро у центру новоизграђених зелених површина. Храм посвећен Клаудију, а који је пре пожара био у изградњи, био је срушен и уклоњен, јер је сметао Нероновим плановима. Ипак од најобичнијег роба до најистакнутијих Римљана многи су били мишљења да је све то организовао сам цар. Знао је Нерон врло добро да ће то много утицати на његову популарност, а ако је нешто волео онда је то била популарност коју је уживао у народу. Једноставно ту се морало нешто поправити. Огромне суме новца утрошене су на обнову града.
Златна палата била је трн у оку свима. И уместо да се поносе њоме, јер је стајала на месту на којем је била и пређашња, у чијој ће близини касније бити изграђен Колосеум, Римљани су још више биле уверени да је Нерон крив. Ипак Нерон је само желео да Рим претвори у прелепи град украшен бројним, вртовима фонтанама, језерима, и многим другим преамбициозним елементима. Нерону се још замера, код британских и других европских историчара, то што је пустошио древне градове и односио драгоцености у Рим који је још био у обнови. Из своје приватне ризнице Нерон је дао скоро све што има, поново су организоване игре и фестивали. То му је вратило популарност код градског плебса, али високи кругови остају згрожени пред оним у шта је Нерон претварао њихов лепи Рим. Били су сигурни да се ускоро нешто мора учинити.
Иронично је што је естаблишменту сметала поновна изградња велелепног града, са широким трговима, блештаво белим поплочаним улицама, наместо мемљивих и хладних уличица, тако блиских римском духу и традицији. Завереници су направили списак: царевих недела, не би ли их након његовог убиства, после ватрено образложили у сенату и то: убиство Британика, мајке, жене, паљење Рима, и наравно оно најстрашније и најгрозније (по њима) од свега склоност ка уметности и скрнављење деценијске царске традиције певањем, музицирањем те глуматањем и осталим делатностима које нису достојне наследника једног Августа. На списку се нису нашла свирепа погубљења и прогон Хришћана.
Пизонова завера, погубљења, Попејина смрт, освајачка сањарења
Неронови односи са сенатом из дана у дан бивали су све лошији.
- године Рим се подигао из рушевина, а Неронова популарност поново се учврстила. У својој бурној делатности пуној планова за будућност цар је био веома сретан због успеха које је постигао.
Но, Нрон ускоро открива заверу. Било је тачно 41 завереника и то све Неронових најближих дворјана и пријатеља. На челу завере стајао је Гај Калпурније Пизон. У њој су узели удела и најистакнутији сенатори и са њима повезани преторијански команданти и на царево запрепашћење његов вољени Сенека, учитељ, пријатељ. Програм завере није био разрађен како треба. Био је утврђен и дан за Нероново убиство. Цареве уходе откриле су заверенике, Нерон је био ван себе од беса. Пизон је пресекао себи вене. По Нероновом наређењу одузео је себи живот и царев васпитач Сенека након што је царев гласник донео ритуални бодеж за самоубиства у Сенекину вилу у прованси.
Не постоје историјски извори да је завереницима суђено и да је Сенат расправљао о овако озбиљној теми. Највероватније Нерон је сам решио да пресуди у овом случају. Издато је наређење да се од 41 завереника 18 погуби, 17 прогна, док је 6 помиловано или ослобођено оптужби. Нерон запада у тешко душевно стање, параноја га је обузимала и у тим часовима је говорио својој свити да су сви против њега. Они који су били помагачи завереника сурово су кажњени. Они који су остали верни цару, поготово нижи официри који су одбили да изврше наредбу својих команданата, да Нерон буде убијен, били су унапређени и богато награђени.
Током 65. године десио се један трагичан догађај – Нерон се једне вечери касно вратио са трка, Попеја која је тад била други пут трудна, почела је да грди цара. Изгледа да ју је Нерон одгурнуо, након чега је Попеја изгубила ослонац и пала, те је дошло до подбачаја. Дан касније умрла је и Попеја. Након овог чина, Нерон се потпуно повлачи у своје одаје. ,,У читавој тој несрећи, било је необично и значајно, да ништа није стрпљивије подносио као те подругљиве шале и све могуће поруге, те никога није примао љубазније од оних, који су га засипали клеветама и погрдама“- Светоније.
Година 66. почела је доласком Тиридата у Рим. Нерон је свечано ставио Тиридату, који је клечао, дијадему на главу, док је народ поздрављао Нерона као победника; цар је однео ловоров венац на Капитол и затворио врата Јанусовог храма. Ово није била једна у низу Неронових манифестација. Она је имала дубок политички значај. Било је то компромисно решење: крунисан је јерменски краљ из парћанске династије од стране римског цара, те је тако јерменско питање било решено све до почетка II века.
Нерон се такође заносио идејама о источним походима против кавкаских племена и против Етиопије. Ти походи имали би за циљ да га прославе као новог Александра Македонског. Но није се кренуло даље од фазе планирања војних операција.
Било је и неких стварних активности, нпр. Из Мезије је предузета експедиција против варвара који су опсели Херсонез; експедицијом је руководио војсковођа Плаутије Силван, који је био један од заслужних за крваво гашење устанка у Британији. Не зна се тачно кад су окупирана упоришта у Босфорској краљевини и на Тауриди. У тим областима распоређени су римски гарнизони, али северна обала Црног Мора никад није претворена у римску провинцију, нити је римска власт, са изузетком појединих подручја, вршила неки нарочит утицај на унутрашње уређење тих области. Нерон је наставио Клаудијеву политику претварања вазалних краљевина у провинције. За његово време присаједињена је Риму и вазална краљевина Понт (тачније источни део понтских поседа Митридата).
Одлазак у Грчку, Неронов повратак, смрт уметника
- године Нерон је поверио управљање Римом слободњацима: Хелиусу и Полклиту. Нимфидије, наследник Фенија Руфа заповедник преторијанаца био је одређен да се брине о ред у престоници. Нерон је тако поставивши све на своје место отишао у Грчку, да би по тамошњим позориштима показивао своје умеће. Као захвалност за то што је његово умеће у Грчкој било лепо прихваћено, грчким градовима објављена је слобода и ослобођење од свих пореза. Нерон је одржао скроман говор и раздушевио Грке, а све ово збило се на Коринту на Истимским играма. Познато је да су даване извесне привилегије појединим градовима и пре, али Нерон је ослободио целу јужну Грчку. Осиромашени градови Грчке мало шта су добијали од новостечених права. Цар је маштао да прокопа канал на Коринтској превлаци, али је то био само један од његових многих неостварених пројеката.
Ситуација у Риму постајала је све озбиљнија. Погубљења и прогони су се наставили. Гај Петроније умире под неразјашњеним околностима 66. године. Као и многи сенатори, племићи, генерали укључујући и Домиција Корбулона, јунака јерменских ратова и врховног команданта у области Еуфрата, који је учествовао у једној од завера. Њему и још двојци главних побуњеника стигло је писмо од цара, да будући да су племићи – сами изаберу начин на који ће умрети.
Догађаји постају све лошији по цара. Долази до мањка хране, незадовољство беспосленог плебеса расте, као и других кругова. Незнајући шта даље и бојећи се најгорег Хелиус је отпловио у Грчку не би ли лично замолио свог господара да се врати. Нерон се вратио сигурно пре јануара 68. године, али тада је већ све било касно. Истина, приређен му је величанствен дочек, али све је указивало на то да ће доћи до неког преокрета. Оно што су му стари аристократски кругови замерали, они ,,прави“ Римљани, било је исто као и у ранијим заверама, само ова није била угушена. Донекле је иронично што су за његове претходнике цареве, побуњеници имали различите практичне разлоге, док противници Нерона, највише су му замерали то што је био уметник, јер је по њима био пресудан злочин због ког је морао бити свргнут с престола.
Марта 68. године први се дигао против цара намесник Лугдунске Галије – Гај Јулије Виндекс, њега су подржавала галска племена, оптерећена претерано високим порезима, он је убеђивао намесника северне и јужне Шпаније, Сервија Суплиција Галбу војног ветерана који је тада имао 71 годину, да учини исто.
Виндексове трупе поражене су од стране легија са Рајне које су умарширале у Галију а Виндекс увидевши шта га чека извршава самоубиство. Чинило се да су трупе одане цару угушиле побуну, али ускоро и оне постају нелојалне.
Клодијус Макер чини исто у северној Африци. Полако Неронов свет се руши.
Галба убрзо потом известио је сенат како им он стоји на располагању и како је спреман да преузме тешко бреме.
У међувремену у самом Риму ништа није учињено да се криза контролише. Нерон је у својој палати маштарио о томе како ће сурово казнити све оне који су га издали, када се све то заврши повољно по њега. До тога није дошло. Тигелин је био тешко болестан од туберкулозе. Иако је био на самрти Тигелин је са активним преторијанским префектом Нимфедијем убедио преторијанце како цару више нису потребни и да је он изјавио да намерава да се укрца на лађу са којом би пошао на исток. Када су чете помислиле да их је цар напустио, обећали су своју помоћ Галбиним доушницима. Њихова одлука ускоро је дошла до ушију најважнијих грађана Рима. Када је сазнао да му од Тигелиина и Нимфедија нема помоћи Нерон је тек тада одлучио да оде у свој летњиковац који се налазио у близини остијске луке. Уместо да оде у Египат, на наговор слободњака Фаона, цар је отишао у свој летњиковац. Ту је Фаон заједно са још пар слободњака убеђивао Нерона да је најбољи излаз да изврши самоубиство, ако већ не жели побећи у Египат.
Нерон је дуго оклевао. Но, пред зору 9. јуна 68. Фаонов повереник донео је вест да је сенат прогласио Нерона државним непријатељом и осудио на смрт ,,по старом римском обичају. Цар није више оклевао. Узео је мач и по легенди, изговарао речи из Хомера, док је слуга певао тужбалицу.
Цар је себи пререзао грло и пао на земљу, тачно 9. јуна 68. године у поподневним часовима. Истог дана преминула је и царева прва жена Октавија.
Док је још држао мач у својим рукама и спремао се да учини оно што је стари римски обичај налагао, непрестано је изговарао: „Qualis artifex pereo.“ – “Какав уметник умире самном“.
Николај А. Машкин, Историја Рима, Београд, 1981.
Артур Вигл, Нерон, Загреб, 1944.
Мирослава Мирковић, Историја Рима, Београд, 2003.
Гај Светоније Транквил, Дванаест царева, Рим 121, превео на српски 1936. Никола Шоп, Београд
John Wilson Ross, Тacitus and Bracciolini – the annals forged in the XVth century, Париз, 1878.