Logo
Uncategorized » Исавиријанци и иконоборство – њихови законици

Исавиријанци и иконоборство – њихови законици

Исавиријанци и иконоборство – печат Исавиријанаца

Исавиријанци и иконоброство представљају кратку епизоду у Визнатијској историји, тј. историји Источног римског царства. Ипак, исавиријанци и иконоборство су феномен који је заривен у корице историје као опомена. Опомена како самовоља и једноумље могу водити ка привидном антидогматског делању. Привидном толико да су исавиријанци и иконоборство подстакнути својим успесима у борби против икона, схватили материјалну вредност своје кампање. Након тога исавиријанци и иконоборство немају правно-историјски реформативни карактер. Исавиријанци и иконоборство постају један од разлога због којих је Источно ромејско царство почело да слаби.

Историјски пролог

Како је све почело

Поред своје једине грешке Лав III био је један од најбитнијих византијских царева. Спадао је у ред владара који су способни да воде земљу како на војном тако и на дипломатском плану. Лав III за савладара имао је исто тако способног и одважног сина Константина V. Син је имао више енергије од оца. Наследио је одличне врлине које је показао и на бојном пољу али и на плану организације. Треба напоменути да су уживали углед у војсци и народу. Као, на пример династија Клаудијеваца-Јулијеваца, много година раније у онда још снажном и јединственом Риму.

Претња Арабљана

Када је Лав III ступио на престо Арабљани су стигли до Цариграда августа 717. године и напали га. Браниоци Цариграда применили су ,,грчку ватру“. Уништили непријатељску флоту. Сваки напад са копна био је одбијен захваљујући снажним зидинама престонице. Византинцима је на руку ишла и оштра зима и глад која је морила арабљанске војнике.

У помоћ Византији пристигле су бугарске трупе који су се одазвали позиву цара и помогли победу над Арабљанима. Нема сумње да је након што су арабљанске лађе напустиле византијске воде Лав III тријумфовао. Како у војном тако и у политичком смислу. Народ га је, бар тад, славио и волео.  Ова победа на кратко је отклонила опасност Арабљана. Они су показали и шта им је крајњи циљ и колика им је снага. Њихови напади на Византију у суштини нису престајали. Од 726. године Арабљани су  ритмично (сваког пролећа) нападали и пустошили Малу Азију. Напокон Лав III их је поразио 740. год у бици код Акроинона, када је Источно Ромејско царство устало попут Феникса. Морамо напоменути да су Ромеји имали велику подршку и од стране Хазара, њихових традиционалних савезника. Да би, учврстио ове везе Лав III је оженио свог сина Константина V кћерком хазарског хагана

Напад на Сирију

 Константин V напада Сирију 745. године и осваја Германикеју. Град из које је његова породица водила порекло. Код Кипра уништио је 747. године арабљанску флоту која је стигла из Александрије. Прелази даље са војском на Еуфрат и у Јерменску 751. Ове победе византијске војске, гледано вековима који тек долазе, нису биле од пресудног значаја. Но, отклониле су питање  ,,непосредне опасности“ по царство. 

Арабљанска држава суочена са узастопним и тешким поразима суочава се и са унутрашњим немирима. Наиме, династија Абасида која је ступила на престо 750. преместила је престоницу калифа из Дамска у далеки Багдад. Раст и повратак војне моћи Источног Римског царства осетио је и Лав IV, унук Лава III. Он је 778 године са војском од 100.000 људи упао у Сирију и 779. године поразио арабљанске трупе. 

Бугарска држава

На границама царства појављује се нова претња

Константин V је водио против Бугара око девет похода. Бугари су често упадали на територију царства пљачкали и палили. Цар је решио да томе стане на пут и тако је 30. Јуна 763. године у битки која је трајала цео дан поразио Бугаре на обали Црног мора и на тај начин. Свима  доказао, да је брилијантан стратег. Цара-апостате, цео свој живот провео у непрестаним ратним походима и тешким биткама. Борбе са Бугарима настављене су 773. године. Предузет је поход сличан првом, Бугари су се потчинили цару, али победа није била потпуна. Константин V је преминуо за време једног похода на Бугарску 14 септембра 775. године. 

Бугарска је овим походима била веома ослабљена, а Арабљани гурнути у дубине блиског истока. Ипак и Бугари и Арабљани наставили су да растежу Ромејско царство пре свега војно, али, неминовно и економски. Успеси Константина V у ,,источној кампањи“ довели су до тога да Византинци изгубе запад. Прво као утицајну сферу, а онда и као територију. Падом Равенског егзахарта 751 године моћног ослонца Византијске оштрице – Италија је изгубљена. То није спречило Константина V да од папе одузме Илирик и тиме стави печат на своју спољну политику. 

Унутрашње уређење

Исавиријанци и иконоборство

Када је војни притисак арабљанске империје попустио, прва два Исавиријанца схватили су да, овако, војно уздигнуто, царство не може дуго да опстане, уколико не дође до неких одлучних и радикалних промена – поновног уређења царства изнутра. 

Требало је изменити царство у административном, економско-правном смислу, али два горе наведена визионара наићи ће, не само на неистомишљенике већ и одважне противнике. 

Рекли бисмо да је остала још једна ,,ситница“, која се односила на војно уређење и на систем одбране. Наиме приступило се измени устројства тема. Велике војне области дељене су на мање округе. (прво велика тема Анатолика, Опсикија је подељена тек када је њен стратег Артавазид устао против тад већ самог Константина V, за време Лава III подељена је тема Карависијанаца, а од средине VIII века Крит представља самосталну тему).  Ово уситњавање имало је за циљ да прилагоди теме реалној ситуацији и новим условима, које тадашњи догађаји неуморно мењају. Теме су тако биле мање и лакше за одбрану. Наравно мудри савладари нису превидели и политичку корист, јер су врло добро знали да би неки вичан и моћан стратег могао да их свргне с престола, а овако умањене територије лакше су  контролисане и у том погледу. 

Исавиријанци и иконоборство

Сукоб са црквом

У заносу своје преуређивачке делатности у оквиру царства Лав III и Константин V начинили су једну катастрофалну грешку, сукобили су се са црквом и црквеним апаратом који је био исто тако снажан, као било који бирократски апарат и дакако богатији и моћнији, а црква је уживала, велики углед у народу.

Сигурно је и неоспорно да су два савладара своје прве потезе у борби против икона чинили из уверења и неких верских побуда, али пошто су у много чему били практични и реални то је повлачило и одређене мање верске разлоге.

Лав III и Константин V били су хришћани и себе нису сматрали јеретицима већ, правим побожним хришћанима. Тако су у то време многи хришћански теолози, сматрали да појава сујеверја у коју су сврставали и обожавање икона, представља појаву коју треба отклонити из народа, сматрали су неразумним да народ буде остављен заслепљен и убеђен у моћ икона. Брзоплет, нетактичан и нагли порив да обичаје и уверења људи мењају из корена исавиријанци и иконоборство су платили многоструко.  

Манастири

Манастирски поседи су у то време, у Византији били снажни центри деловања поштовалаца икона. Богати земљом и новцем манастири су имали огроман утицај. Поред тога што су били ослобођени било какве световне службе калуђери су били ослобођени и пореских давања.

Калуђери су највише утицали на народ и тадашње ,,јавно мњење“. Поготово у верском, контексту. Цару, тада, није одговарало да поред њега још неко има ако не већи онда бар исти утицај у народу. Макар то била и духовна лица. Да би тај утицај прешао у њихове руке Лав и Константин су сматрали да требају да отклоне ,,непријатеља“. Боље рећи укину једно од средстава на којима се базирала моћ манастирских поседа (поред земље и новца) а то су иконе.

Сматрамо да су тиме начинили своју прву грешку, јер су изазвали немире како верске тако и политичке. Морамо истаћи да Исавиријански цареви нису били усамљени у својој борби на њиховој страни нашло се високо свештенство хришћанског истока. На њиховој страни је била и верна им војска. Иста се углавном састојала од Азијата. Део народа је стао уз своја два владара. Иконоборство није било нека верска декаденција или својевоља два диктатора. Започело је као друштвени или верски правац. Правац који је захватио целокупно царство и поделио га на иконоборце и на бранитеље икона. 

Лав III против цркве

Лав III је први пут отворено (мада опрезно) иступио против икона 726. године. Тада је наредио, да један официр, скине икону Христа са Бронзане капије царског двора. Гомила усмртила је јадника који је поступао по наређењу цара. Дошло је до жестоких сукоба у самој престоници и побуне у Грчкој (тачније у теми Хелада). Побуна је  727. године брзо угушена. Лав III је сматрао да је суштина, од Бога му поверене власти, у томе што је он уједно и првосвештеник. По нама то је и био главни циљ иконобораца. Држање цркве под скиптром владара. Цркве, која је још раније имала тенденције ка одвајању од световне власти, а временом, јачајући  бивала све упорнија. 

У почетку Лав III је поступао опрезн. Водио је преговоре са црквеним великодостојницима, од којих су најбитнији наравно цариградски патријарх и папа.  Ту је он наравно наилазио на отпор. Највећи отпор и противљење показивао је Јован Дамаскин. Пре него што се закалуђерио у једном јерусалимском манастиру он је написао три говора у одбрану култа икона. Полемишући против иконоборске оптужбе, према којој поштовање икона представља обнову паганског идопоклонства, Јован твори занимљив теолошки приступ иконама. Исти у њима види симбол у неоплатонском смислу, а  икону Христову доводи у везу са његовим отелотворењем.

Неусмепх преговора

Ппреговори нису успели. Цар одлучним мерама доноси 17. Јануара 730. године први и једини едикт којим, осуђује иконе, а браниоце икона ставља ван закона. Пошто је одбио да овај едикт потпише патријарх Герман је свргнут. На његово место долази царев истомишљеник патријарх Анастасије, потписује га и прогонства убрзо почињу.

Западна, по нама већ одељена од истока црква, изразила је свој став прво преко папе Гргура II. Папа је иконоборство назвао– јересом. Потом је папа Гргур III отишао је и даље. Такође, Папа је бацио анатему на иконоборцце 731. године. Потом се договарао са некада смртним непријатељима папске државе Лангобардима о савезу против Лава III. Тако да је иконоборство као последицу већ тада имало слабљење византијског утицаја у Италији.

Константин V и прогон цркве

Константин V је као што смо већ напоменули био ,,екстремнији“ од оца у много чему. Поготову у односу са браниоцима икона. Он се борио не само против поштовања икона. Борио се против и у народу снажног култа, Богородице и доводио је у питање и однос према свецима. Након смрти оца му 741. године сви конци државне управе били су у његовим рукама, али само на годину дана. Артавазад зет Константиновог оца изиграо га је и свргао са престола. За кратко иконе су успостављене, али праворедни цар није поклекао. Константин одлази у тему Анатолика, којом је некад владао његов отац. Ова тема и Тракесиска тема пружиле су му подршку. Он је поразио узурпаторе 743. године код Сарда и августа исте године, код Модрине. Другог новембра улази у Цариград и сурово се обрачунава са противницима. Иконе су након шест месеци ,,важења“ поново укинуте. 

Безглави сабор

На ,,безглавом“ црквеном сабору у Ијерији 753. године свечано су осуђене иконе. Одредбама, које су донете на том сабору, владар је могао својевољно да кажњава верске и политичке неистомишљенике. Не само због супротстављања цару већ и самом Богу. 

Наглашавамо да Константин није био толико категоричан у почетку. Покушао је да се споразуме са противницима иконоборства. Пошто је сваки његов покушај пропао (од 753 до 765) отпочиње прогон. 

Иконе су масовно уништаване. Знало се да су калуђери једини ,,произвођачи“ икона а да су ,,творнице“ манастири. Цар је сигурно сматрао да проблем треба ,,спалити“ тамо одакле и потиче. Цар је делао под саветом и надзором својих саветника. Он је на задовољство гломазног и утицајног чиновничког апарата, манастире пљачкао и пунио државну касу. Имовину манастира делио војницима а манастирске комплексе претварао у гарнизоне. Сви наведени потези, ставили су, касније, историјски печат на династију Исавиријанаца.  Калуђери су хапшени, злостављани, протеривани, без икакве законске и судске основаности. Многи калуђери су и убијани. Један од већих прогона догодио се у теми Тракеси. Стратег ове теме Михаило Лаханодракон, један од највернијих царевих помагача сакупио је све монахе из те теме. Ставио их је пред избор. Избор је био или брак или ослепљење. Многи су побегли у Италију. Патријарх Кoнстантин је убијен 767. године 

Прогон

Прогон браниоца икона трајао је пуних пет година. Можемо рећи да су смртне казне биле ретке како за световна тако и за духовна лица. Калуђери су пружали отпор, протествовали, бунили се, но поједини су то платили животом. Са друге стране, као што је већ поменуто многи су побегли у Италију. Тих пет година представљају време најгорих зверстава и злочина какви до тада нису били виђени у Источном Ромејском царству. Постојао је снажан отпор западног хришћанства иконоборству. С тога година 754. може се узети за почетак краја јединства источног и западног хришћанства. Рима који је стајао на рушевинама Западног Римског царства и источног Ромејског царства. 

Константин V је сматрао папу издајником царства и особом која је узела на себе циљ да подели цркву

ПРВА ,,ПОБЕДА“ БРАНИЛАЦА ИКОНА

Пад исавиријанаца и иконоборства у немилост

Након смрти Константина V, на престо долази Лав IV. Он је наставио политику свог оца. Брза смрт, након само пет година владавине (775-780. г.) спречила га је да остави неког битнијег трага у историји. Његова супруга царица Ирина владала је уместо малолетног Константина VI. Она је пришла браниоцима икона, јер је схватила какво је у том тренутку било  расположење у народу. На жалост царица Ирина није имала контролу над управно-војним апаратусом државе и довела је  царство до ивице постојања. Прво је закључила неповољан мировни споразум са Багдадским калифом 783 године. Окренула се савезништву са папом и не баш пријатељски настројеној Франачкој држави. Оваква спољна политика, на жалост, убрзо се показала веома погрешном по положај Источног царства. 

Специфичност владавине царице Ирине

Међутим, царица Ирина успела је да из власти уклони иконоборце. то је њен најзначајнији успех. Уз суделовање патријарха Тареасија, на сабору у Никеји 787. године  свечано осуђено иконоборство и обновљено поштовање икона.  Када је Константин VI постао пунолетан царица Ирина одбила је да му уступи престо. Почео је грађански рат који су предводили Царица Ирина са једне стране и њен син Константин VI.  Након међусобних војних сукоба и обостраних успеха, царица Ирина успела је да са својим трупама порази сина. Утамничен је 797. године. Исте године наредила је да се њен син Константин VI ослепи тако што би му очи били ископане. Од 797. године до 802. године царица Ирина владала је као самосталан владар. Била је прва жена која је самостално управљала Источним Ромејским царством.

Када су обесправљена духовна лица поново осетила да им се моћ враћа нису се либила ни да је појачају. Оваква стремљења водила су у нове сукобе. Без ваљаног војног стратега, економски и административно слаба Византија је опет била на коленима. Византија је тада била у подређеном положају и према Арабљанима и према Франачкој држави. Царица Ирина је још више продубила раздор у оквиру самог источњачког хришћанства. Зачела оно што је за време прва два исавиријанца пало у заборав – династичке преврате. 

Пад

Исавиријанци и иконоборство нису одраз пуританизма за разлику од истих нису проповедали аскетски начин живота  већ су уживали у раскоши. Утицај не само антички већ и азијатски дубоко се у том периоду одразио на све сфере живота у царству. Римски дух је бледео. Када је нестала идеја о римском царству. Идеја о Источним Ромејима као природним наследницима Римског царства Византија је, тада, полако бледела са историјске сцене. Пад царице Ирине 802. године, захваљујући Нићифору I, води  Византију у нове унутрашње сукобе и анархију. 

Исавиријанци и иконоборсто

ОБНОВА

Цар Нићифор  I (802-811) је био по убеђењу иконоборац. Намеравао је да настави политику својих претходника, али на много умеренији начин. Његов главни задатак било је пуњење празне државне касе. По њему требало је вратити држави – средства да успешно води спољну и унутрашњу политику. Сматрао је за сходно и да се спречи одвајање цркве, која се доста осамосталила у време Ирине, од државне власти. Ово у суштини и представља главну црту другог иконоборачког периода. На пример калуђери Студиског манастира на челу са игуманом Теодором, жестоко су се борили против цара и за своја  права.

Нићифор је покушао да ублажи јаз који се створио између владара и цркве, али све је било узалудно. Дошло је до великих прогонства свештенства 809. године. Прогнано свештенство ставило се у службу Римског папе и захтевало његову заштиту. Овај чин изазвао је узвратни ударац. То су учинили цар Лав V Јерменин (813-820) и двојца царева из Фригиске династије, Михаило II (820-829) и Теофил (829-842). Немири су захватили царство, и потрајали су наредне три деценије. 

Црквени сабор у Софији

На црквеном сабору у Св. Софији 815. године иконе су поново забрањене, а на снагу су враћене иконоборачке одлуке из 753. године. Следи поновно уништавање икона. Овај пут за разлику од владавине Нићифора сваки и најмањи повишен тон калуђера сурово су кажњавани. . Злостављањем, прогонством па чак и убијањем појединих верских лица. Неименовани игуман једног од манастира је жестоко водио политику одвајања духовне од световне власти умро је у прогонству 826. године. За време Теофила било је најсуровије, а прогонства јако честа. Теофил је 832. године донео указ против бранилаца икона. Патријарх Јован кога су прозвали Леканомант (врач) пристао је да га спроведе. Манастири су поново затварани, монаси, хапшени, суђено им је, прогањани су и чак убијани. Но, дошло је, убрзо до краја иконоборачке политике. 

ИСАВИРИЈАНЦИ И ИКОНОБОРСТВО – ПРАВНА АКТА

Еклога

“Избор закона, учињен на скраћени начин по нама, Лаву и Константину мудрим и побожним царевима из Институција, Дигеста, Кодекса и Нових конституција великог Јустинијана и измењан у хуманијем смеру, написан у месецу априлу, индикација девета, година од стварања света 6234.

У име оца и сина и светога духа цареви Лав и Константин“.

Еклогу је донео Лав III 726. године.

Намера цара је била да Еклога пружи судским установама законик који би по свом обиму и материјалу одговарао практичним потребама судства. Цар наглашава још једну црту овог законика а то је његова ,,хуманизација“: 

Еклогу је требало да прати морална и професионална обнова судства и то тако што би се судије материјално обезбедиле, а  корумпирани и пристрасни избачени из судова:

“Они који немају у својим душама истиниту праведност,  него су покварени новцем или склони због пријатељства или се освећују због непријатељства или се боје власти, не могу судити праведно и показују својим примером истинитост онога што је речено у Псаламу: “Ако у истину говорите истинито о праведности, доносите праведне пресуде , о људски синови, а зато што у вашем срцу радите неправде на земљи, неправда заплиће ваше руке“ “.

Породично право

Утицај хришћанства нарочито се испољавао у породичном праву. 

Само су хришћанска венчања била призната, а деци браће и сестара од стричева, ујака и тетке брак је био забрањен. Мушкарци су брачно пунолетство стицали у петнаестој, жене у тринаестој години. 

За склапање брака била је потребна воља младенаца и сагласност њихових родитеља. Писмени брачни уговор сачињавао се пред три поуздана сведока он је обавезно садржавао одредбу о једнаким уделима жене и мужа и у заједничкој имовини као и мужевљеву обавезу да женин удео неумањен сачува. 

Еклогом је побољшан положај жене, јер је она изједначена са мужем у погледу старања о деци, као и у наследно – правним односима: 

   Е,II,5 “Ако постоје деца, а муж умре пре жене, жена, мајка њихове деце, поседоваће и свој мираз и целу мужевљеву имовину, бринуће и управљаће кућом, учинивши јавно службени попис свега оног што је остало иза мужа, и то читаве имовине и свих добара, уписујући у тај попис такође и ствари које припадају миразу, ако их има, као и оне које јој припадају као њена имовина, с тим што ће бити обавезна да докаже сигурним доказима, своју имовину коју је унела у кућу мужа и да се она тамо налази и након мужевљева смрти. Њена деца не могу се противити њој или бити у позицији да траже очинска добра, већ морају да исказују пуно поштовање и послушност према својој мајци у складу са божијом заповеди.“

Patria potestas

Уз ово треба  додати да је patria potestas  претрпела одређена ограничења, а црква је добила права старатељстава над сирочадима: Е,VII,5  “Ако неко остане сироче у некаквом добу, а постоји имовина, али су родитељи писмено одредили старатеља да се поштује одлука. Ако нису , старатељство пада у дужност светих кућа (…)“

Развод није био укинут као што је то желела црква али су разлози сведени на четири случаја: женина прељуба, мужевљева импотенција, покушај убиства брачног друга и губа.

Еклога је садржала и одредбе о падању у ропство (Е VIII 1-5). Одредбе о зајму (Е, Х 1-5), закупу.

Какве промене доноси Еклога

Промене које је донела Еклога у кривичном праву нису се баш увек чиниле ,,хуманим“. Овај законик предвиђа читав систем телесних казни за које није знало Јустинијаново право. Сечење носа, језика, руку, ослепљивање, шишање, паљење браде и косе и сл.

О сакаћењу се обично мисли као о одвратном, ,,варварском“ обичају, али пошто је живот један и вредан многи су прихватили сакаћење као замену за смртну казну. Сакаћења предвиђена Еклогом у извесним случајевима замењивала су смртне казне из Јустинијановог права, а у другим долазила су на место новчане казне. Са хришћанског становишта сакаћење као замена за смртну казну имао је за сврху да кривцу пружи време за испаштање греха што је требало да му осигура опроштај од Бога. Крадљивцима се на пример одсецала, рука, али на пример муж за прељубу са на пример робињом није сносио никакве санкције до тога да му се робиња одузме. У правнонормативном речнику ондашњег правног поретка, такав чин сматрао се пуком имовинскоправном санкцијом.

Противприродни блуд?

Еклога под кривичним делом противприродног блуда подразумева хомосексуалност, а под ,,одвратним злочином“ содомију.  После Лава III смртна казна се изрицала за издају, пребегавање непријатељу, убиство, противприродан блуд, али чак и у тим случајевима ретко је извршавана. Прељуба је даље кажњавана сакаћењем, тако да и ако је било источних утицаја они нису ишли у екстреме. Еклога се завршава одредбом о подели плена у осамнаестом титлусу. 

Када је средином деветог века поново успостављено поштовање икона Еклога је укинута, а оснажено је Јустинијаново право. Еклога се и даље примењивала у судовима и ван граница царства. Томе су највише допринеле њена краткоћа и јасноћа, у односу на гломазну и тешко употребљиву, за свакодневне потребе суђења, Јустинијанову кодификацију.  

Номос Георгикос

Поморски закон

Други значајан закон који се приписује царевима иконoбoрцима који је како се верује донет у првој четвртини VIII века, јесте Номос Георгикос.

Његов постанак био је у директној вези са насељавањем Словена на византијску територију. Наиме, норме су биле веома сличне обичајним правилима насељених Словена. Њиме је Византија хтела с једне стране да афирмише своју суверену власт, а с друге стране да учини уступак словенском обичајном праву. Због овог другог земљораднички закон био је популаран међу јужним и источни Словенима и би назван и  ,,Словенски законик“. 

Закон регулише односе између слободних сељака у сеоској општини за, разлику од дотадашњег права које се углавном бавило сељацима везаним за земљу. Земљораднички закон почиње одредбама о обавези поштовања својинског права приликом орања: ,,земљорадник који обрађује своју њиву треба да буде поштен и да не прелази преко међе свог суседа“. Орање преко међе или орање туђе њиве, без знања власника, представљало је  узалудан посао, јер све тако стечено имало се одузети.

 Неколико одредби посвећено је ,,размени земље“, договору ,,пред два или три сведока“. Закон није имао ни једну одредбу о продаји земље.  Закон даље регулише случајеве закупа наполице, крађе лопате и мотике крађе жита те, одговорност за пожаре. 

Институт крађе из нужде

Веома интересантан институт овог закона, јесте институт крађе из нужде. Ту се говори о крађи због глади. На пример ако неко некоме упадне у воћњак и почне да једе воћке због глади није сносио санкцију, а ако би јео или изнео или само изнео воће то више није крађа из нужде и он сноси санкцију. Сељаци по земљорадничком закону били су обавезни да држави плаћају порез. Власти су сеоску општину третирале као пореску јединцу па су за њу прописивале одређену пореску квоту. Чланови општине били су заједнички одговорни за њено правилно плаћање. У случају да неки сопственици напусте своје поседе пореска одговорност падала је на њихове суседе и такво пребацивање пореског терета обухваћено је установом званом алиленгион. 

Казнене филозофије

У закону се срећу две казнене филозофије. Једна је филозофија накнаде штета и имовинске казне. Друга је филозофија телесних казни. Тако у случајевима истих или сличних заштитних објеката законом су запрећене суштински различите казне. Бруталне телесне казне јављају се у неких десетак случајева. У два случаја ради се о ослепљивању у осталим о одсецању руке. Ту имамо још и казне спаљивања за најтежи облик паљевине – за паљевину гумна или стогова жита ,,ради освете“.

Најзад, као блажа телесна казна јавља се шибање у неких 7 – 8 случајева. Телесне казне у земљорадничком закону изгледају као резултат накнадне интервенције у обичајно право земљорадничког становништва. По нама Лав III je делимично записао словенско обичајно право. И то оне норме које се односе на сеоску општину (земљорадњу итд.) и прописао неке своје норме, а систем санкција креирао по својој вољи.   На то посебно указује један од чланова који се у рукописима закона јавља у две верзије. По најстаријој верзији ,,онај који пали ограду винограда“ нека буде шибан и нека двоструко надокнади штету“. По једној каснијој верзији ,онај који спаљује ограду од винограда не само да ће бити жигосан по руци и да ће му се одсећи рука него ће морати и штету да надокнади у двоструком износу. 

Номос наутикус

Исавиријанци и иконоборство и њихов поморски закон

Тешко је датирати време настајања законика прецизније од VII или VIII века, ипак неки правни историчари сматрају га делом иконобораца. 

Закон је регулисао односе у вези са пловидбом и морепловцима. Том изузетном друштвеном групом, која је више пута спасила Византију, а поготово престоницу, од нападача и глади. У знак признања Родосу као родном месту поморског права овај закон добија назив  ,,Поморски закон Родоса.“ 

Тај закон је садржао правила о поморском зајму. О уговорима о провезу терета и путника, о плаћању бродске посаде, о одржавању реда на бродовима и награди за спасавање. 

Најпознатији институт овог закона је институт ,,опште хаварије“. (lex rhodia de iactu-,,закон Родоса о избаченом терету“) који се задржао до данас. Њиме се предвиђа да штету сразмерно користи сносе власници брода и власници избаченог и спашеног терета. Мисли се на штету која је настала жртвовањем једног дела терета да би се спасао брод и други део терета.

Епилог

Након смрти цара Теофила његова жена  Теодора на савет свог брата Варде поново је успоставила поштовање икона. Ова одлука донета је на сабору из 843 . године којој је председавао нови патријарх Методије . 

Цркви су враћена барем основна права. Обожавање икона било опет устаљено у народу. Исавиријанци и иконоборство остварили су циљ. Циљ је био т држање духове власти у окриљу световне. Црква је и даље била потчињена цару, чак више него икад,  као Божијем намеснику.

Литература

Исавиријанци и иконоборство